У дијалогу са Ираном неопходно да се укине опасност примене силе

Недавно је светској јавности била пружена нада у вези са оптимизмом редовне седнице МАГАТЕ, чији инспектори су рачунали да ће посетити војну базу Парчин у Ирану, где се, према гласинама, води рад, повезан са нуклеарним програмом. То није пошло за руком.

После недељне паузе иранско руководство је изјавило да ће дозволити ту посету, чим се Исламска Република нађе у безбедности од регионалних опасности. Техеран не прецизира о чему је реч. Вероватно, о опасности израелског авионског напада на иранске нуклеарне објекте и увођењу нових санкција од стране западних земаља.

Сазнало се да Иран као да није ни обећао МАГАТЕ приступ Парчину. Тобоже су речи званичног представника иранског МСП погрешно протумачили новинари. Међутим, ни недавно одржана редовна рунда преговора није водила напретку по том питању. Следећи сусрет је заказан за 13. јануар. Тешко да ће тамо доћи до продора. Дакле, у складу са латинском крилатицом Si vis pacem para bellum (ако желиш мир, спреми се за рат) треба се припремити горем сценарију.

Ратна морнарица Ирана је у петак почела вежбе на затварању Ормуског мореуза, преко којег се одржава превоз 20 одсто светске извађене нафте. Амерички атомски носач авиона Џон Стенис, који се налази у Аравијском мору, у пратњи ракетне крстарице Мобајл беј ушао је у Персијски залив. Истовремено се арапске земље Персијског залива у оквиру учвршћења колективне безбедности и заштите од експанзије од стране Ирана спремају за уједињење команде својих оружаних снага. И Турска спрема да размести на граници са Сиријом зенитно-ракетне комплексе Петриот, а израелски премијер Бињамин Нетањаху је изјавио да у случају ако буде поново изабран у јануару 2013. Године, он ће сматрати својим првостепеним задатком отклањање иранске нуклеарне и ракетне опасности.

Ту треба скренути пажњу на тесну везу између иранског и сиријског питања. Средином недеље је Иран изјавио да неће допустити западно мешање у сиријске послове. Уствари је Исламска Република гарантовала режиму Асада војну подршку. Судећи по свему, Техеран се узда не само у своје снаге, већ и у то да Запад верује у његову снагу. Такве категорчне тврдње, према мишлењу многих експерата, више подсећају на ултиматум, што убрзава трагичан крај.

Иначе, главни уредник часописа Русија у глобалној политици Фјодор Лукјанов позива да се ситуација не драматизује. Према његовом мишлењу, стране нису спремне да пређу опасну линију.

- Поред све напетости и значај сиријских догађаја у 2012. години, слажем се са министром Лавровим, који је рекао да мисли да Запад нема велику жељу да изврши инвазију у Сирију. Зато све и даље траје док не дође до неких ванредних догађаја (рецимо, Башар Асад полуди и примени хемиско оружје). Онда би то било повод за рат. За сада је он свестан тога. Што се тиче Ирана, ту су контрадикторни сигнали. С једне стране, у Израелу се води полемика не по питању треба или не треба, већ када. Крајем године је настао осећај да и у Америци, и у Израелу, и у Ирану постоје људи, који су свесни да из тог ћорсокака са сталним претњама ратом могла би да изведе само погодба између Ирана и Израела. 2013. године ће бити одржан важан догађај – избори у Ирану. У њима неће више да учествуе Махмуд Ахмадинежад, јер нема такво право у складу са уставом. Било како било, он је постао фамозни симбол конфронтације. Можда ће та смена омогућити да се преврне страна.

Иначе је иранско питање зашло у ћорсокак. Експерити позивају Американце да испоље максималну уздржаност. Неопходно је прво да се бар укине опасност примене силе. Онда 2013. година неће постати годином блискоисточне апокалипсе.