Дан Републике Српске не може, а дан почетка рата и растурања бивше БиХ може

 

У Муслиманско-хрватској Федерацији БиХ тај дан се слави као "дан независности", док је у Републици Србској симбол почетка страдања Срба и почетка рата у бившој БиХ, нелегалног референдума и убиства на свадби, старог свата Николе Гардовића на Башчаршији. Политичари друга два народа покушавају да овај дан, као и све остале за које Срби не сматрају својим празницима, наметну кроз институције БиХ. Па тако, политичари из Муслимаснко-хрватске Федерације БиХ славе празнике по свом избору у амбасадама широм света, а када Срби славе Дан Републике Српске, е, онда је то опасно, противуставно, рушилачко...

Да ли је време да Република Србска врати све одузете надлежности од стране западних "врховних поглавара" - како називају високе представнике у Републици Србској под окриљем НАТО-а ЕУ и САД? Свакако да јесте време. Кренувши од Војске, или враћање Војске Републике Српске или укидање Војске БиХ, враћање финансијских овлаштења, враћање законске регулативе...
 

Законска регулатива је једна од најбитнијих, јер од ње зависи сва надлежност Републике Српске, јер се на нивоу БиХ доносе закони који корак по корак укидају државност Републике Српске, а многи политичари из Републике Српске су се на ту околност оглушивали, и данас оглушују, чак расправљају о њима, иако то не би требали, односно не би смели, ни по Дејтону, ни по гласовима бирача који су им указавали и указују поверење. Кренувши од оних "мање битних" нпр. Закона о еутаназији паса, па и Закона о празницима, па све до закона који регулишу највише државне активности Република Србска се полако али сигурно руши.

Од краја рата па до данас свака власт Републике Српске је допринела укидању овлаштења Републике Српске, нека више, нека мање. У јавности се помиње број од око 60 овлаштења која су пренета на ниво БиХ. Нажалост та цифра се може исказати у стотинама, јер сваки акт, па он био и подзаконски, је укидање надлежности Републике Српске. И тако, корак по корак, закон по закон, и у Републици Србској ће се запитати: "Па да ли ми имамо још нешто на нивоу Републике Српске да радимо, а да не питамо Сарајево?" Па заиста је крајње време, да се томе стане у крај.
 

Дужност Републике Српске је да чува Дејтонски споразум и да врати сва овлаштења која су јој под принудом Запада и у лицу САД, ЕУ и НАТО, и под претњом силе одузета, чак и кориштењем силе. Прошла су времена када су западни "политичари" у виду разноразних кабадахија, малтене отварали ногама канцеларије највиших функционера Републике Српске. Време је да се окрене страница и да Република Србска има сва, и у потпуности овлаштења, која су јој одузета, или која је она дала. За све те активности она ће сигурно добити и међународну подршку од пријатељских земаља, али само ако она сама буде имала петље, да сама започне тај процес на "локалном нивоу", а онда када, и ако затреба, да тражи помоћ од пријатељских земаља, а не да се консултује са квазипријатељским државама и да њихова мишљења имају јачу тежину од тежине речи Републике Српске. Ма ко су уопште они, да нама деле савете, издају "наређења", они који су нас неколико пута бомбардовали, убијали, наметали санкције, бацали осиромашени уранијум, убијали србско становништво после рата, премлаћивали српске породице? Да ли су нам то пријатељи, сада преобучени у "лепог господина", лицемера, који има "најлепше" речи подршке и који ће нам рећи шта је "најбоље" за Републику Српску?