Политичке језичке игре

Чувени амерички филозоф, филолог, есејиста и теоретичар књижевности, Михаил Епштеин, професор Емори универзитета из Атланте на катедри за руски и источноазијске језике и културу, био је гост митрополита црногорско-приморског Амфилохија током свог тродневног боравка у Црној Гори.
Искористили смо прилику и послије литургије одржане у храму у изградњи Светог Јована Владимира, коју је митрополит служио са свештенством из Бара, Сутомора и Улциња, у присуству неколико стотина вјерника, и замолили угледног професора за краћи разговор.
~Колико нам је познато, први пут сте на нашим просторима. Да ли је у питању одмор?
- У праву сте. Први пут сам Црној Гори. Послије разговора са особом као што је митрополит Амфилохије који је несумњиво стуб православља у овом дијелу свијета, посјете цетињском манастиру , манастиру Острог, прелијепом црногорском приморју и познанства са мојим љубазним домаћинима, жалим што раније нијесам дошао у посјету. За одмор у смислу излежавања на плажама и упорног цјелодневног сунчања збиља се нема времена а и то није мој манир. Увијек радим на неком од пројеката без обзира гдје се налазио. Шетње и одмор су увијек у другом плану и у функцији су овог првог.
~Који пројекат Вам је окупирао пажњу?
- Радим истовремено на неколико пројеката. Један носи назив „Будућност хуманитарних наука", други „Развитак руског језика", а трећи је „Књига о љубави".
~Важите за једног од најбољих познавалаца руског језика у свијету. Учествоваћете на симпозијуму о перспективама развоја руског језика у Варни. Језик је симболички код за идентификацију једног народа, зар не?
- Један народ се може објединити и идентификовати само на основи језика. То није само лингвистички задатак. Језик свима омогућава да се искажу. Језик је старији од државе. Државе настају, мијењају се, нестају, језик остаје. Менталитет народа се мијења брже него језик. Мијењањем језика утиче се на брже промјене менталитета него било којим другим средствима. Снага утицаја моћне Америке више лежи у чињеници да енглески језик на свој начин прожима све националне језике, него у многобројним бојевим нуклеарним главама њихових ракета. Основу богатства једне државе у 21. вијеку чине информациони, језички, знаковни капитал. То многи у словенским земљама не схватају. Ако се та сфера буде сужавала никаква нафтна изворишта и богатство неће помоћи. Видјећемо. Не знам како је у другим словенским земљама, али руски језик врло брзо и примјетно губи свој утицај.
~Послије распада СФРЈ земље чланице бивше федерације су језик којим говори њихово становништво, а који је у ствари српски језик са одређеним дијалекатским варијететима, назвале по имену својих осамостаљених држава. Како гледате на предлог да се у новом Уставу Црне Горе службени језик дефинише као црногорски језик?
- То су политичке игре на тему језика. У сваком случају сам за богаћење језика и уношење нових ријечи и израза тако да се извјесне разлике у дијалекту или нарјечју никако не могу прихватити као мјеродавне за промјену назива језика. То је све један –српски језик. Ја сам за богатство различитости у једној цјелини, а не за супротстављање. Рецимо, у Русији, у Смоленској области се говори нешто друкчије него у Ростовској области, али то не значи да и једни и други не говоре јединственим руским језиком. Добро је када језик добија нове садржаје и богати се, а не када једна незнатна посебност себе проглашава самосталним језиком.
~У Вашој књизи „Велика сова" помиње се извјесни Михаило Черногорски. Има ли тај књижевни лик неке везе са историјским личностима Црне Горе?
- Као што знате, у тој књизи се говори о земљи у којој је све као у негативу. Све што је нама нормално њима је ненормално. Што је црно, тамо је бијело. Дан је када падне мрак, а када гране сунце они одлазе на спавање. Што је добро, тамо је лоше и слично. Дуго времена за њу нико није ни знао да постоји. Ту земљу која се налази негдје на сјеверним европским просторима први је описао човјек који се зове Михаило Черногорски. Он у својим путописима описује свој доживљај те чудне земље, начин живота њених становника, устројство друштвеног поретка и слично. Морам признати да ме је за тај лик у роману инспирисала импресивна личност унука краља Николе – Михаила Петровића. Био је снажна личност, пуна лирског и боемског у души, чије сам мемоаре читао још у раној младости и која је на мене оставила јак утисак.

Постатеистичка Русија

~Ваши описи постатеистичког периода у Русији имају доста сличности са критикама француског друштва Ролана Барта.
- У праву сте. Као што је француски мислилац Ролан Барт настојао да опише митологију буржоаског друштва, ја покушавам да опишем митологију социјалистичког друштва. Не да је демитологизујем него управо да покажем снагу те митологије у најширем смислу . Да је деполитизујем.

Богатство опуса

Професор Михаил Епштеин је свјетску славу стекао дјелима „Релативистички модели тоталитарног мишљења", "Истраживање језика совјетске идеологије", „Послије будућности", "Парадокси постмодернизма и савремана руска култура", „ Ријеч и ћутање" и "Метафизика руске књижевности". Аутор је бројних књига и есеја од којих је већина преведена и на српски језик - "Есеј" (1997), "Вера и лик" (1998), "Постмодернизам" (1998), „Очинство" (2001) , „Ново секташтво" (2001).