Бес

Извештај МДРИ под називом „Мучење као лечење” поставља три круга питања: прво, питање коректности извештаја, односно да ли је он добронамеран, злонамеран или неутралан. Друго, питање односа власти, схваћене у најширем смислу те речи, од владе до директора установа - према особама ометеним у развоју, односно да ли су власти могле или нису да учине више за њих.
Треће питање је круцијално. Тиче се стандарда неге ометене деце.
И да се деца не везују као што се везују, оцена у извештају би била негативна по Србију. Цео наш систем неге ометене деце је, по извештају МДРИ, делотворан отприлике исто колико је делотворан аспирин у лечењу карцинома.

Свеједно је да ли се деца везују на 20 минута или на 20 сати у тим установама. Основни проблем је што установе за ту децу уопште постоје. МДРИ мисли да институције попут оне у Кулини једноставно треба укинути и децу вратити у породице или специјализоване хранитељске породице. Зато ми понављамо да је реч о бризи, а они понављају да је реч о мучењу. Кад говоре о мучењу мисле на наш систем неге, а ми мислимо да они нападају нашу хуманост. Кад ми говоримо о бризи за ту децу, ми мислимо на нашу хуманост, а они мисле да бранимо систем неге.

Кад ми говоримо о мучењу мислимо на Гвантанамо, на чупање меса и ломљење костију. Кад они говоре о мучењу, мисле на то да би деца била мање несрећна уколико би им руке сваког секунда биле слободне и кад не би проводили живот у „заглупљујућој досади”.

Кад кажу да Србија треба да поштује људска права, ми - као онај што је срео гуштера пошто га је ујела змија - мислимо да прозивају државу са истим циљем и на онај исти начин на који је она прозивана деведесетих година. Ми се, једноставно, не разумемо с њима.

Због тог неразумевања око основних појмова, треба имати разумевања за све емоције испољене после њиховог јавног тумачења. И за једва прикривени бес Расима Љајића и Томице Милосављевића, директора и васпитача; као и за поларну хладноћу представника МДРИ, који после буке и беса, понављају да је реч о мучењу.

Оно што савршено добро разумемо и ми и они јесте да Србија новца за социјализацију - онако како ју је замислио МДРИ - нема. Програм који својим извештајем наговештава МДРИ тешко да могу да поднесу и земље много богатије од Србије. То важи и за САД, одакле ова организација долази. Србија за болесне може да одвоји једнако или можда тек мало више него за здраве - врло мало.

Ако је МДРИ свестан недостатака, а јесте свестан - и новца, и особља, и неадекватног простора - и ако зна да то није последица нечијих политичких циљева, већ последица сиромаштва, чему захтев да се односи Србије и ЕУ услове другачијим односом према ометенима у развоју? Једнако се сутра може појавити нека друга међународна организација која ће констатовати да болесници којима је потребна магнетна резонанца преживљавају страх осуђених на смрт, јер на преглед од којих им зависи живот чекају годину дана. Ако знају - а знају - да особље не везује децу из хира и садистичких побуда, зашто извештај насловити „Мучење као лечење”? Мучење подразумева свесну и злу намеру да се неком нанесе бол. А није немогуће да је таква намера постојала код оних који су извештај писали.