ОСТАВКА

Пише: Гостимир Т. Поповић, војно политички аналитичар


У обављању јавних послова свих врста, обима и нивоа неопходно је да се обезбеде услови да носиоци одговорно обављају своје задатке и то у интересу оних који су их изабрали или именовали.

Да би се обезбедила одговорност постоје разни друштвени инструменти који то могу да нивелишу те да се системски друштвени рад што више приближи принципима правилности и правичности, али и праву и правди.

У овом случају нећемо да се бавимо инструментима који санкционишу или на неки од законима дефинисаних облика “приморавају” службенике свих врста да раде онако како се то од њих очекује. Покушаћемо да разјаснимо институт оставке који може да буде веома ефикасан ако се користи у правом тренутку и из високо моралних разлога.

Сведоци смо понашања политичких субјеката, носилаца јавних функција, именованих званичника и других, посебно у заједничким органима БиХ (а богами и у ентитетима) који ујутро једно мисле, око подне друго говоре, а поподне сасвим треће раде. И ни једном до сада нисмо имали пример да је неко од таквих добровољно отишао са позиције коју обавља. Напротив, награда је по правилу била више и боље плаћена позиција.

Овако створеном стању битно су допринели и представници многобројних међународних организација и снага коју су себе прогласили “неодговорним”, читај, ником не одговарају тако да су се домаћи службеници заиста имали на кога да угледају.

За поједине функције чак не постоји легислативом утврђени механизам одговорности (наравно до оставке) као што је случај са члановима Председништва, тако да имамо ситуацију да се у тој институције незна “ко пије” али ко плаћа веома се добро зна.

Плаћају грађани, народ и сви они који обезбеђују да се у њихово име групација неодговорних поиграва са судбинама од појединаца до целих народа а српски народ то дебело осећа на својој кожи. Они о институцији оставке ни не размишљају, а требали би.