ПРАВО НА самоодређење основни је део Дејтонског устава БиХ!

ЛИВНО - Господин Стјепан Јуркић, иницијатор петиције за бх хрватски ТВ канал, упутио је у среду 28. октобар Отворено писмо хрватским странкама потписницама Крешевске декларације. Пинцом.инфо први објављује садржај овог врло занимљивог документа:

Након протеклих неуспјешних преговора у Бутмиру евидентна је чињеница да домаћи актери и међународни медијатори не знају и неће идентификовати ни отклонити узроке неравноправности између три конститутивна народа у даытонској БиХ. Стога се неће ни договорити о мирољубивим принципима успостављања неопходне равноправности три конститутивна народа ни о једнакоправно институционалном организацији мултинационалне БиХ.


Елементарна правна чињеница

Тим поводом је напокон неминовно констатовати елементарну правну чињеницу: Једини узрок свих облика неравноправности између три конститутивна народа у даытонској БиХ је очигледно присилно наметнута неједнакоправна, асиметрична и дискриминаторска институционална примена права три конститутивна народа на самоопредељење у двоинституционално и двоентитетско организованој тронационалној БиХ.

Стога је истим поводом неопходно и легитимно да управо ЕУ и државе Супотписници и сукреатори принудно наметнутог дејтонског Устава напокон на институционални устрој тронационалне БиХ и сва три конститутивна народа доследно, једнакоправно и симетрично примијене једино легитимно и обавезујуће међународно правно начело УН о равноправности и самоопредељењу (самоопредељење ) народа.

Барем из разлога јер је право народа на самоопредељење успешно институционално примењено у стабилним мултинационалним државама ЕУ, Европе и света.

Наиме, супротно у БиХ проширеним унитаристичке и утопистичким обманама о "одцјепљењу", УН су право народа на самоопредељење установили искључиво у циљу развијања равноправности и мирних и пријатељских односа међу народима (члан 1. и члан 55. Повеље УН), као и одржању територијалне целовитости управо оних држава које се доследно понашају у складу са начелом равноправности и самоодређења народа (Декларација о принципима међународног права о пријатељским односима и сарадњи између држава у складу са Повељом УН (1970.)).

Штавише, у погледу права и обавеза БиХ и држава Супотписници принудно наметнутог дејтонског Устава БиХ у наведеној Декларацији стриктно је утврђено: "Свака држава је дужна да, заједничком или појединачном акцијом, промовише оживотворења начела равноправности и самоодређења народа у складу са одредбама Повеље УН, ..." .


Уставноправне аргументација

Поврх свега, у истој Декларацији је децидирано утврђено да сваки народ којему је принудно ускраћено остваривање права народа на самоопредељење има право тражити и добити подршку од УН и држава чланица УН у настојањима и борби за остваривање равноправности и права на самоопредељење!

Управо стога је право народа на самоопредељење као обавезујућа правна норма егзактно утврђено у одредбама члана 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима (УН, 1966.) и члана 1. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (УН, 1966.), а које је морала да ратификује и БиХ.

Дапаче, управо из наведених разлога право народа на самоопредељење је путем оба наведена Пакта инкорпорирано у преамбулу дејтонског Устава БиХ као темељно полазиште успоставе и устроја БиХ, али такође и путем Повеље УН у преамбулу Устава Федерације БиХ.

Међутим, основни разлог и уставноправне основе за обвезатну и једнакоправно институционалну примену и спровођење права народа на самоопредељење у БиХ заправо је чињеница да су то право и чланци 1. и 2. оба наведена Пакта, путем одредби члана II / 4., члана II / 7., члана III/3.б) важећег дејтонског Устава БиХ и члана II.А.2. важећег Устава Федерације БиХ, вишеструко и изричито уграђени у уставноправни систем и БиХ и Федерације БиХ као обавезујуће и правоснажне уставне одредбе. И то без алтернативе.

Тим више јер је стриктним и идентичним уставним одредбама члана Кс / 2. Устава БиХ и члана ВИИИ. 2. Устава Федерације БиХ императивно одређено да то право ни у којем случају не може бити ни умањено ни укинуто чак ни уставним амандманима.

Према томе, као легитимисан потписници Крешевске декларације и преговарачи испред деинституционализираног, деконституираног, дискриминираног, прегласаваног и угњетаванога хрватскога конститутивног народа у БиХ, др Драган Човић и др Божо Љубић имају на располагању неоспорива и легитимну уставноправни аргументацију за остваривање стварне и институционалне равноправности хрватскога конститутивног народа у БиХ.

Међутим, у сваком случају остаје чињеница да су Хрвати у БиХ у погледу уставног и институционалног (пре) устроја БиХ пред пресудном одлуком пре свега о самима себи: Или добровољно самоуништење у БиХ или добровољно самоодређења у БиХ!