Поезија успеха

Победе на конкурсима, међународне награде и премије – таква су признања културног света добили многи Руси прошле године. Али 2010. година је била најсрећнија за филм и класичну музику.


О поезији ван поезије су говорили пре свега поводом редитељског дебија Алексеја Федорченка. Његов филм „Тихе душе“ – еротска драма и етнографска мистификација – је постао учесник два међународна филмска фестивала: у Венецији и Абу-Дабију. У УАЕ филм је добио „Црни бисер“ – највећу награду. У Венецији – престижну премију „Озела“ за најбољу камеру. Обе награде су пре свега заслуга Михаила Кричмана. Филмски критичар Валериј Кичин га је назвао уметником са камером:


Михаил Кричман уме да оживи природу, да је натера да говори, да буде жива, да покаже величине и музику природе. У филму „Тихе душе“ северни руски пејзаж је апсолутно магичан. При том Кричман тако уписује ликове у тај пејзаж да се сетимо филмова Андреја Тарковског, односно образаца високе поезије у филму.


Руси су се у пуној мери показали и у Варшави како учесници Међународног конкурса посвећеног Шопену. Прво место овог веома тешког конкурса је освојила Јулијана Авдејева. Критичари су рекли да је то сензација светског калибра. Прво, зато што 45 година на том конкурсу није побеђивала жена, друго зато што 25 година нису побеђивали Руси. А још: никада у историји представници једне земље нису заузимали сва три прва места. Гласу Русије је о резултатима овог конкурса говорила професор Московског конзерваторијума Вера Горностајева:


За мене је то победа руске клавирске школе. 0д 10 финалиста – 5 из Русије. Као музичари они су сви апсолутно различити, и за то се такође може рећи „браво“ руској школи. Јер када би сви учили једно, то не би била школа. Наша је традиција да учимо тако да индивидуалност остане на првом месту.


Руководилац петербуршког Маријинског театра Валериј Гергијев се слаже са тим. Прошле године чувени музичар је добио и награду за васпитање и припрему младих музичара. То је премија „Саекулум“ Дрезденског музичког фестивала, највећег у Немачкој. Награда је званично признање важне стране делатности Валерија Гергијева, јер он скоро сваке године упознаје свет са новим музичким талентима.


Треба веровати младима, треба ризиковати – говори Валериј Гергијев. – Ја сам увек тако поступао и најбоље то знају и Ана Нетребко, и Олга Бородина, и Владимир Галузин – познати у целом свету уметници. Кад год сам примећивао да има нешто у певачу, форсирано сам га водио до највећих оперских партија.

Ето такве су културне висине које су покорили Руси прошле године. И те висине морају постати одскочне даске за ову годину.