Чудо невиђено

Када путник намерник крочи у село Сочаница просто не може, а да не угледа крст на врху брда Скопљача, које се уздиже изнад села. Кад је ведро, сјакти ко сунце - рећи ће вам сељаци из овог живописног села на северу Космета. А крст је ту одскора, од када је 2002. године оживео манастир на врху села посвећен светом Јовану Крститељу. На брдо, небу под облаке, изнели су га сељаци и братија манастира, на леђима, тек да се зна да што је српско то је и Божје.

До самог манастира долази се насутим путем који од врха села скреће у брдо према светлећем крсту. Ту, испред новосаграђеног парохијског дома, сачекала су нас ведра лица искушеника Мирослава и Славка и јеромонаха Спиридона, који се недавно вратио из Јужне Африке, јерођакона Ефтимија и јеромонаха Дамјана. Овај последњи био је старешина манастира, док је игуман Јован боравио на Хиландару и који се, управо на дан нашег растанка с манастиром у Сочаници, вратио са великог пута.

Од парохијског дома до црквице, посвећене Усековању светог Јована Крститеља, треба прећи стотинак корака, али је на том кратком путу немогуће, без језе, која пролази кроз читаво тело, и неког чудног осећања дубоког страхопоштовања, проћи покрај огромног бора, за који, предања кажу, да је на истом месту већ више од 400 година. Од дана када су га браћа, Јаков и Барлов, ту поред цркве, засадили. Народно предање каже да су одметнута браћа саградила цркву и поред ње засадили чудотворни бор, у знак захвалности овом месту, на коме су се скривали од турског зулума, и на коме су сачували главе на раменима. У јуну 2004. године, Зорица Стојчић из Земуна, у удубљењу бора, јасно је препознала лик светог Јована Крститеља са фреске из манастира Сопоћани. Братија је уверена да је на тај начин, Божјим благословењем показано место као посебно благодетно заштићено светим Јованом Крститељем.

За време турско-српског рата 1876-1878. године, турски војници засецали су и дубили бор, да би из њега користили луч за осветљење. Људи из овога краја приповедају, да је искоришћавање овог енергетског ресурса нагло престало када су турски војници-рудари, који су радили на обезбеђивању светла, једног дана, на пречац, полудели. Данас је рупа, коју су Турци направили у бору, јасно видљива.

Нису Турци мислили да је само бор чудотворан и да им доноси несрећу. И црква је дуго скривала велику тајну, јер када год би Турци надјачали и појурили одметнике у брдо, они би улазећи у црквицу нестајали без трага. Турци изгледа нису знали да је лукавство, осим храбрости, још једна врлина с којом су располагала одметнута браћа Јаков и Барлов. Они су, наиме, у поду олтара, најсветијег места у цркви, вешто сакрили тајни пролаз који је скривао малу просторију у којој би се, ако затреба, сакрили одметнути Срби. За Србе је то био практичан изум, док су Турци читаву ствар приписивали великом чуду.

Почетком године у олтару се појавила влага, па је братија манастира прионула на посао да би заштитила храм. Откопавајући зидове манастира, на дубини од три метра, пронашли су још један улаз у испосницу-скривалицу која се налази испод олтара. Археолог Светлана Радић, из приштинског Завода за културу, тврди да, према материјалу од кога је рађена испосница, њена старост потиче из 17. века.

После овог открића поново је подгрејана прича, која још од давнина кружи овим крајевима, да се испод цркве крију тајни пролази, који из просторије испод олтара воде право у село Сочаницу. Ко зна, можда манастир приреди још неко изненађење. Братија је спремна да поново засуче рукаве и крене у нова истраживања. Спремни су, ко запете пушке, само чекају археологе, који су обећали да ће ускоро у потпуности испитати простор који се налази испод храма.

ЛИК СВЕТОГ ЈОВАНА УКАЗАО СЕ НА КОРИ ДРВЕТА

У јуну 2004. године, Зорица Стојчић из Земуна, у удубљењу бора јасно је препознала лик светог Јована Крститеља са фреске из манастира Сопоћани. Братија је уверена да је на тај начин, Божјим благословењем показано место као посебно благодетно заштићено светим Јованом Крститељем.