Писање уз вјетар

Пише: др Ненад Стевандић

Медији у 21 вијеку су постали само инструменти за глобалистичке пројекте контроле ума. Некада су имали и информативну и едукативну функцију, а данас се завршава посао гдје медији треба да буду фабрике са мало запослених, а пуно финалних продуката, који треба да остваре тзв. „производнњу сагласности“(ове две ријечи је лансирао Н.Чомски).

Дакле, медији треба да обраде народ у интересу политичких елита (читај власти). ЦНН то ради на великој свјетској позорници, а прате Русија Данас, Ал Џазира и тако даље... Мање позорнице имају мање медијске магнате и тако до најситнијих играча за производњу сагласности. Нпр. до Дервентског листа.

Ми смо нијеми и немоћни свједоци ових процеса, који са демократским обичајима и цивилизацијским достигнућима, а поготово правима човјека утемељеним европским конвенцијама или повељама УН, немају ама баш ништа. Осим вјештих и циничних обланди, чија је сврха да оправдају сурову и немилосрдну реалност. А она се ето мора прихватити. Ћути трпи не таласај и уклопи се постаје једина могућност а некима и мото.

Треба рећи да се чак истовремено користе потпуно иста оправдања за потпуно различите догађаје. Нпр. косовски парламент се инструише и позове, а на крају подржи у проглашењу независности; а Републици Србској се прјети укидањем за сличну, само много, много мању мјеру.

Једнако се подржи референдум у Црној Гори гдје се позива на раздвајање једног или два слична народа исте вјере и обичаја, а Републици Србској се исто право, које чак нема ни призвук независности, већ парадоксално али тачно, одбране статуса у заједничкој БИХ, ускрати. Без обзира што у БИХ живе различити народи и вјере.

Мајкл Паренти сјајно наводи да медији представљају трансмисију моћи и интереса са циљем да постану дио система. То се код нас, у нашем мало мирко-систему Републике Српске, скоро па остварило. Слику кваре спонзорисани медији великих система и регионалних компанија, односно држава.

У великом глобалистичком свијету је ова тужна истина нешто што се подразумјева и о чему се не расправља. Зато су парадокси у суштини правила, а угњетавачи и злочинци недодирљиви уколико се са њима штите крупни интереси. Очигледан примјер је медијско представљање Саудијске Арабије, домовине Бин Ладена у власништву богатих принчева.

У тој Саудијској Арабији влада најнедемократскији апсолутистички трежим породичног типа, гдје је демократија буквално забрањена. Жао ми оног јадног Гадафија, који је за наведени режим примјер пристојности и поштења. Ко у Саудијској Арабији само спомене критику власти породичног краљевства, бива одмах утамничен или нестао, или протјеран ако није држављанин.

И нема Амнести интернешенел никаквих примједби, ћути УН, ЕУ и бројне организације које се баве промовисањем демократских трендова, људских права, права на различитост, хомосексуализам, сексуалне слободе, а о транспаренси-поштење организацијама, да и не говоримо.

Сјај ове монденско-туристичке, односно глобалистичко-породичне диктатуре, или дерстинације, способан је да својим новцем и моћи све, ама баш све, засјени (читај купи) ако је то у складу са крупним интересом крупних играча. А зна се ко су крупни играчи.

Зато ЦНН снима прекрасне рекламе о Дубаиу, а енглески спортски клубови рекламирају саудијске авиопревознике. На тениске терене у Дубаиу, зато падају само тениске и друге лоптице џет сет и фенси свијета, а на терене у Триполију падају бомбе. И то убилачки и сурово као на Београд 1941. и 1999. године. Великим играчима је важнија, а богами и вриједнија, либијска нафта - од либијске крви.

Зашто ово пишем уз вјетар?

Па морам да признам да ме понекад (између два презира) инспиришу ситне домаће глобалистичке душе, које на сва уста и за добре паре хвале глобалистичко лицемјерје (и да простите свињарије), тако што најприземније оспоравају и сатанизују сваку националну мисао.

Остало погодите, односно закључите сами...