НАТО: дотући Сирију

Земље НАТО су се озбиљно латиле Сирије. Нацрт резолуције, који објављује анатему режиму Башара Асада спремају се да предложе Савету безбедности ОУН Француска, Велика Британија и Немачка. САД прете да ће прогласити сиријског председника нелегитимним. Друге санкције од стране ЕУ шаблонски копирају либијске. За почетак – замрзавање банкарских рачуна, ограничење трговине, проглашавање лидера Дамаска персонама нон грата. А даље ће се видети.

Методе, које Дамаск примењује приликом гушења отпора побуњеника такође су недавно користиле власти Бахреина и то још уз учествовање иностране војске. Међутим, на Западу овим поводом нико није чак ни зуцнуо. Коначни циљ изборног бомбардовања мета јесте да се цело Средоземље стави под америчку контролу. „Либију су, - изјавио је у разговору с РИА Новости сиријски политиколог близак влади Талиб Ибрахим, - већ освојили, Сирија је остала последња. С њеним укључивањем у америчку орбиту зона утицаја САД ће се проширити на цело Средоземно море до Авганистана преко Блиског Истока и Персијског залива.“

Леонид Фетуни, заменик директора институа Африке, не жели чак озбиљно да разматра бригу о правима човека као иницијални мотив за НАТО војно деловање:

„Резолуције се не дотичу обавезно земаља с непредставничким облицима владавине. Зато што би тада прве пале монархије Арабијског полуострва у којима преко половине, ако не и више, уопште нема никакве представничке власти. Дакле, ради се о изборној примени демократизације. Очигледно, куцнуо је час Сирије. Шта је могуће у овој ситуацији? Сад смо сведоци преласка на преимперијалистички начин доношења цивилизације у „дивље“ под знацима наводника крајеве света.

Вероватноћа војне интервенције се не може потпуно искључити, али је ипак, по мом мишљењу она мања од алтернативних начина притиска. Природно, постоје све варијанте притиска, као што је ограничавање путовања представника руководства по Европи и Америци, заплена њихових улога у иностранству. То су значајни износи. Истина, засад нешто нисам чуо да су враћени њиховим народима. Мислим на новац (филипинског диктатора) Маркоса, (побуњеника из Конга) и других омражених руководилаца. Реално се дешава следеће: чак и кад се доноси одлука о повратку овај новац нестаје. Ирански новац из времена шаха ради за економију САД и Европе. Мислим да би само камата у битној мери могла да промени социјално-економску ситуацију у самом Ирану. То је такође питање, које није лишено извесне финансијске привлачности“

САД и њихови савезници намеравају да постигну своје, ако не милом, онда силом. Међу мерама из богатог арсенала НАТО о којима се не говори јесу и снабдевање побуњеника оружјем, слање најамника под видом инструктора. И увлачење земље у верске конфликте. А то значи на стотине хиљада људских жртава и раскол у Сирији, убеђен је већ помињени сиријски политиколог Талиб Ибрахим. Што заправо, Запад и жели да оствари.