Марко Шикуљак: Ако може борцима, онда и политичарима треба имовински цензус

Најспорнији дио у нацрту закона (поред права да влада ништа не исплаћује ако процијени да нема довољно пара) о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца отаџбинскког рата је ставка имовинског цензуса.

У пракси би значило да се надокнада бирцима не плаћа онима који имају и пару више од онога што влада сматра да је довољно за живот. Као да је неко људима гледао у имовинско стање онда кад их је звао у одбрану отаџбине.

Актуелна власт ваљда жели да испегла откривену бруку да су и неки (за локалне) прилике високопозиционирани људи без блама примали и борачке додатке. А ја поуздано знам да има и оних који никада нису примали никакве додатке, иако би као комаданти и са одликовањем добијали солидну цифру. Што је, сем пар нечасних изузетака, доказ да су ти додаци у овој биједи људима и више него добродошли.

Чини се ипак да борачке оргнизације воде људи без политичког осјећаја и живца, који никако да јасно покажу колико је прича о цензусу безобразана. Нека изађу са јединственим ставом да пристају на имовински цензус, уколико сви посланици, министри, начелници, одборници, управноодбораши,... пристану на имовински цензус за своје плате.

Ако неки посланик има два стана, не мора имати 3000 марака плате. Ако има банку, осигурање, приватни бизнис... такође. Али немојте само одмах да преписујете имовину на стрине и тетке. (Неће то бити ни лаки политички поени. Један се одрекао читаве посланичке плате, па није постао предсједник)

Након оваквог захтјева требало би се знати ко је на чему. Борци би или сачували своје цркавице, или би се утврдило ко је лицемјер, па би се ка власти морали поставити опортуније.