Опасни дошљак с неба

Копнене службе праћења космичких објеката не смеју да се опусте. У петак (23. септембра) на Земљу ће пасти недириговани амерички сателит, и то, не зна се где. Постоји ризик да ће његови неизгорели делови пасти у насељеним рејонима земаљске кугле дуж трајекторије лета. Неће изгорети и стићи на Земљу у виду остатака петина од укупне тежине сателита 5700 килограма. Највећим вероватним комадом експерти називају титански део тежак 150 килограма.

Сателит је изашао у космос 1991. године помоћу шатла да би истраживао горње слојеве атмосфере и озонски слој. 2005. године је његова мисија била завршена. У апарату су укључили мотор да би спалили остатке горива и смањили орбиту од 550 на 370 километара. Да није такав корак, сателит би се још 20 година окретао око Земље као смеће. Налазећи се у недиригованом режиму у току последњих 6 година, он је последњих месеци почео да нагло губи висину: због активности Сунца температура и густина  горних слојева атмосфере су порасле, повећала се и снага трења. То је искомпликовало процењивање владања сателита.

Према подацима космичких снага Русије, одломци ће пасти у Индијски океан северно од острва Крозе. Американци имају мању прецизност прогнозирања јер  разматрају само приближну линију одломака дуж трајекторије од 10 километара. И то 2 сата до пада, који може да се деси од Канаде до Јужне Америке. Вероватноћу да ће одломак погодити човека НАСА процењује као 1:3200. Током читавог постојања орбиталних лансирања тако се нешто није десило,– каже главни уредник часописа Новости космонавтики Игор Маринин.

Ради контролисаног силаска са орбите крупног апарата њему се може додати ракета за кочење. Према Миру су усмерили теретни брод Прогрес, који је гурнуо станицу у потребни рејон Пацифика. У случају с америчким сателитом то нису учинили, - наставља Игор Маринин.

У вези са малом вероватноћом штете за земаљске објекте људе или животиње, израчунали су да то није целисходно. Свакако, када није реч о сателитима с нуклеарним реакторима. Треба их не спуштати на Земљу, већ гурати далеко у космос. Према мојим подацима, таквих сателита у орбити нема.

Велику галаму је својевремено дигла празна станица НАСА од 77 тона Скајлеб. После 1977. године њена орбита је почела да се снижава због сунчеве активности. Постало је јасно да је станицу немогуће спасти: моћних ракета Сатурн, способних да је подигну, НАСА више није имала – последња је искоришћена за пројекат Сојуз-Аполо. Шатлова још није било. Зато су само сачекали њен пад. Он је био широко праћен у штампи. У јулу 1979. године су њени одломци пали у Западној Аустралији, никог не закачивши. Нико није добио износ од 200 хиљада долара од листа Сан-Франциско кроникл, намењен пострадалима. Међутим, власти Западне Аустралији су тражили од САД накнаду од 400  долара за  загађивање територије. Тај мали износ је био плаћен после 30 година.

Пре пада Скајлеба амерички спасиоци су били спремни да крену у било које место у свету. Данас у САД-у не стварају такве тимове. Све се своди на то да владин ресурс www.space-track.org  редовно објављује податке о стању сателита. НАСА и Пентагон су упозорили народ да не скупља одломке, то ће учинити полиција. Продаја одломака је кривично дело. Они и даље припадају федералној влади.

Американци се сећају да се судило онима који су хтели да узму за успомену комадић  Колумбије која је доживела удес. Само за друге земље та забрана ништа не значи.