Вјера није патика

Посао глумца је врло често, ако не и стално, унижавајући. Унижавајући, прије свега, због тога што је наше говорно подручје сведено на један узак круг. Тако ми, глумци, у материјалном смислу пролазимо врло лоше, јер имамо мало гледалаца.

С друге стране - глумац је једини умјетник који послије своје "изложбе" поцијепа "слике". Како би било када би сликар послије изложбе, након што је одређени број људи видио његове слике, поцијепао своја дјела? То би била катастрофа за сваког умјетника! А то се догађа сваком глумцу који игра у позоришту. Он одигра представу која се више никада неће видјети. Ово за "Фокус" каже искакнути српски глумац Милан Гутовић Лане, популарни Шојић, који је глумио у десетини антологијских представа Југословенског драмског позоришта, "Кад су цветале тикве", "Пигмалион", "Хамлет", "Путујуће позориште Шопаловић", "Лажни цар Шћепан Мали", а и у неколицини ТВ серија и филмова.

ФОКУС: Једном сте рекли да су српски народ и српски простор разбијени утицајима Истока и Запада. Да ли смо у том разбијању задржали нешто своје?

ГУТОВИЋ: Није ово ни први ни посљедњи пут да је српски народ у једној ситуацији у којој се налази и сада. Ни први ни посљедњи пут њега не разједињују зле силе. Није ово први пут да у сјећању бројимо поразе и сагледавамо велики број издајника. Али, српски народ је одувијек био познат по Обилићима, а не по Бранковићима. И ти ријетки људи који нису подлегли зову новца нити некој другој категорији којом се мити човјек, јесу сјеме и со српског народа. И док је таквих људи - нешто у Хагу, нешто ван Хага; нешто су тражени, нешто нису тражени - нема никакве кризе за српски народ.

ФОКУС: Не волите да глумите у ратним филмовима. Зашто? Шта вас то тјера од њих?

ГУТОВИЋ: Много више волим да развеселим људе. Никако да их растужима. Не знам неку ратну тематику која би људе развеселила. Мада, не спорим да у ратовима, па чак и у овом посљедњем, има много комичних сцена и комичних ситуација. Бавим се позориштем, зато што је филм окренут ратној теми. Ми смо у нашој земљи прошли једну фазу када су се снимали филмови о посљедњем коњовоцу или о болничарки. У том цијелом опусу филомова, не знам да ли сте ви примијетили, али ја сам примијетио, да сам врло ријетко или уопште нисам учествовао, јер ме ратна тема не занима.

ФОКУС: Има људи који су религиозни, а нису вјерници, а има људи који су условно вјерници, а нису баш богобојажљиви, једна је ваша реченица. У коју од ове двије категорије бисте сврстали српски народ?

ГУТОВИЋ: Не бих могао да генерализујем, јер је питање религије, у ствари, питање личног односа према свемиру. А питање вјере је питање твог односа према твојој прошлости, садашњости, потомству и будућности. Имамо свијетле примјере, и то доста честе, да су људи мијењали вјеру. За вечеру. Или без ње.

ФОКУС: Да ли је и даље тешко у дебело уво удјенути њежну ријеч?

ГУТОВИЋ: Наравно. Али, то је судбина човјечанства и то пише у Светом писму. А то је управо вјештина којом привлачим људе. Чак и вас, новинаре. Јер, да нисам успио да у дебело уво удјенем њежну ријеч - нити би ме људи гледали у позоришту и на филму, нити би ме ви, новинари, икада ишта питали.