Добродошли у Београдски пашалук

 Не говорим само о држави Србији или Републици Србској, већ о Србима као народу и цјелини. Некако увијек идемо из крајности у крајност и никако да пронађемо златну средину. С једне стране, међу нама самима имамо заклете србофобе и мондијалисте, који повраћају на све што је србско, традиционално и православно, трудећи се свакодневно да објашњавају како смо најгори народ на свијету и да због свих наших гријехова из прошлости треба да испаштамо бар још десет генерација унапријед.

С друге стране, имамо људе који нас убјеђују да је довољно да само кажемо не мрском Западу и да ће Русија истог момента послати Сухоје на небо изнад Србије да нас штите од новог ваздушног напада НATO снага. Све је то лијепо чути, али од Руса никада нисмо добили чврсте гаранције да ћемо бити примљени у њихову економску унију, да ће нас примити у свој војни савез или да ће војно интервенисати због наших интереса на КиМ. Никако да се нађе неко ко ће водити конкретну и одговорну националну политику, ослобођену радикализма, с једне, и подаништва и идолопоклонсттва, са друге стране.

Фашисти против "фашиста"

Просто ми је фасцинантно кад видим каквих све ликова по Војводини и Београду има и ко се све залаже за "демократију и људска права" и ко се све "бори против фашизма" у Србији. То су ЛДП и Чедомир Јовановић који на своје трибине позивају ратног и послијератног злочинца Јова Капичића, човјека који би да се мало више потрудио, могао парирати и Анти Павелићу.

Други велики "антифашиста" ( поред Јовановића наравно) је сепаратиста Ненад Чанак који је под плаштом борбе против некаквог "србског фашизма" у љубави са потомцима Хортијевих фашиста који су својевремено сијали смрт по "његовој" Војводини. Занимљиво, како од србијанских властодржаца (с акцентом "србијанских") нико не поставља питање легалности рада мађарске нацистичке организације 64 жупаније.

А и како би када данас Србијом владају неокомунисти, "Југословени, дјеца комунистичких злочинаца у савезу и по директивама нацистичких потомака. Толико су лицемјерни да је за њих србски херој из Првог и предсједник Владе у Другом рату Милан Недић издајник и злочинац.

Милан Недић јесте био колаборациониста, али се димензија његове издаје никако не може поредити са издајом данашње србијанске политичке елите. За разлику од ових данас који уништавају и разграђују србски национални корпус и државу и који су националне интересе издали у сваком погледу, Недић је био трагична историјска личност која се да би спречила даље распарчавање Србије (између НДХ, Мађарске и Бугарске) жртвовала и пристала да буде то што јесте у историји.

И таква, "квислиншка и марионетска" Србија била је уточиште за 600 000 Срба са простора БиХ и Хрватске (тадашње тзв. НДХ).

Демократија=тоталитаризам

У Србији је данас демократија синоним за тоталитаризам. Негативна пресуда Међународног суда правде у Хагу (по питању КиМ), довођење мисије Еулекса (мимо резолуције 1244 УН-а) на КиМ, корумпирано, нетранспарентно и политизовано судство (далеко од ЕУ стандарда), вишедеценијске казне хулиганима и навијачима, политичко-правна гоњена неистомишљеника наспрам ослобађајућих пресуда за ратне злочине почињене над Србима, милион незапослених, те само 350 хиљада запослених у производном сектору само су нека од достигнућа "демократије" у Србији данас.

"Ко нас бре завади?"

Признајем, често се изнервирам када видим колико се ми у Републици Србској бавимо политичком и економском ситуацијом у Србији и колико нас погађа све негативно што се тамо догађа. Поготово ми то дјелује сулудо и апсурдно када се зна да смо значајном проценту Београђана и „Војвођана“ управо ми криви за године ратова и санкције. Ми смо за такве били „сељаци и примитивци из Босне“ због којих они нису могли, као раније са црвеним пасошима, да путују и шопингују по Паризу, Лондону, Риму и Трсту.

Ми смо за њих били они због којих нису могли сваке године да љетују на „лепом, плавом Јадрану“. И због тога су ваљда одмах послије рата онако наивно, љигаво, улизивачки и снисходљиво наступили према Сарајеву и Загребу са ставом „ко нас бре завади“. Политика званичне Србије данас потпуно је идентична. Србију у којој несметано разне Наташе Кандић, Соње Бисерко, Ненади Чанци и Чедомири Јовановићи несметано и некажњено пропагирају фашизам, говор мржње, неоколонијализам и неоимперијализам не могу и нећу да доживим као своју матицу.

Тражили сте, гледајте

Некада сам ту државу заиста романтичарски доживљавао као такву, али се након хапшења невиног човјека Божидара Вучуревића за мене такво схватање промјенило. Неко ће рећи, да та власт није народ Србије или да власт не представља тај народ, али тај народ је изабрао ту власт и сам мора да се носи са посљедицама такве одлуке, а ми из Републике Српске смо најмање позвани да критикујемо такав њихов избор.

Многи имају често обичај да кажу: „остаће од Србије Београдски пашалук", а ја кажем ако је Србији зарад ЕУ довољна и пожељна толика територија, зашто би у Републици Србској било ко имао нешто против. На крају крајева, коалицију "За европску Србију" која данас на власти спроводи такву политику, на изборима демократски су изабрали грађани Србије.

Нису то могли сами изгласати Бошњаци, Мађари, Хрвати и остале мањине, да није био огроман проценат Срба који су такву политику жељели. Наравно, питате се шта је са оним дијелом Србије који није гласао за Бориса, Чеду, Чанка, Млађана...Ту Србију ћу увијек да доживим као матицу, а те људе као најрођенију браћу која су увијек била ту за нас и у најтежим временима.

Али нажалост, будимо реални па признајмо, данас су ти људи политичка мањина у Србији која се ништа не пита, која је угрожена на исти начин као и Срби у Црној Гори или оно мало колико их има у Хрватској. Одлучују они који циркулишу на релацији Београд-Брисел-Вашингтон-Загреб. Добродошли у Београдски пашалук !