Зло дефлације, зло власти

Као и свака појава и економија има своје разноврсне болести, теже и лакше, које не долазе саме од себе. Оне потичу од власти. Добра власт брани свој народ од економских болести, оздрављава економију и народ и тако му омогућава запошљавања и напредак. Лоша власт шири опасну заразу најразличитијих економских болести па и оних најтежих, какав је случај са најопакијом економском болести дефлације у коју смо дубоко загазили и која носи све пријетње нашег економског али и сваког другог слома. У прошлој години, падом цијена, појавила се болест дефлације.  Умјесто да је сва на ногама и да све звони на узбуну, наша Влада проглашавајући себе изузетно успјешном, рјешава проблеме тако што их не признаје, занемарује, једноставним навођењем (у економској политици) да дефлације у овој години неће бити. Као да ће непризнавање проблема довести до његовог рјешења.
Инфлација (раст количине новца и раст цијена), на коју се сви толико мрште, је права економска кијавица у односу на најопаснију економску болест дефлације (смањење количине новца и пад цијена) која већ разара наше економско ткиво са пријетњом њеног галопирајућег развоја. Колика је опасност те економске болести говори и чињеница, да ни једна земља, у новијој историји, није дозволила ту врсту авантуре. Ништа као дефлација не уништава тако брзо и тако темељито и друштво и привреду. Због тога је она означена највећим економским злом. 

Новац потиче из производње. Ако нема роба нема ни новца. Умјесто да развију производњу и тако прибавља потребан новац, наша Влада посуђује, распродаје, увећава платне дефиците са иностранством као да тако може у недоглед. По свему судећи већ опасно ударамо у обале. Пријети нам озбиљна несташица новца. Пад цијена ће довести до нових пропадања предузећа и отпуштања радника са посла. Људи масовно неће моћи да остварују ни минималне куповине. Социјалне разлике ће се повећати. Сужават ће се круг људи који ће бити у стању да задовољавају своје потребе. 

Пораст отицања новца због отплате кредита и намирења губитака (дефицита) са иностранством дјеловат ће на смањење његове количине што ће повећати дефлацију. Присутна је додатна тешкоћа која изражава посебност околности у којима се остварује дефлација код нас, што ће нас додатно притискати. И поред огромне несташице новца цијене ће ограничено падати. То ће повећати терет дефлације код нас. Новца ће бити све мање а цијене се неће значајније смањивати. 

То зло долази из два правца.
 
Скуп домаћи новац због високог административног курса од око 2 КМ/Еуро и даље ће чинит иностране робе  јефтиним а домаће скупим. Погоршањем економских околности у земљи та разлика ће се повећавати. Повећават ће се могућности увоза а ограничавати могућности извоза. Да би савладали притисак прецијењене домаће валуте, да би извозили привредници ће морати да изврше додатни притисак на доле, прије свега на наднице и отпуштање радника. 

Друго зло потиче из монополизације домаћег тржишта од стране иностраних роба и продаваца. Они ће задржавати релативно високе цијене јер домаћи произвођачи нису у стању да својим робама допринесу њиховом обарању. 

Успорен пад цијена, убрзан пад надница уз пораст незапослености особине су наше дефлације које говоре о њеном погоршаном изразу и додатном оптерећењу. 
Рјешење проблема је потпуно неизвјесно. Како из дефлације прећи у инфлацију, из већег у мање економско зло? Та могућност је у посједовању централне емисионе банке коју немамо. Оно што се назива централном банком код нас заправо је мјењачница. Које су границе наше издржљивости које нам одређује наша власт? Шта мислите?