Муслимани Црне Горе нису Бошњаци

 Вруће лето на политичкој сцени Црне Горе, додатно је запламтело. Заварничило је из Матице муслиманске у Подгорици. Њен првак, Јусуф Фетаховић је обелоданио да муслимани Црне Горе нису Бошњаци и да њихов језик није бошњачки, како то жели да наметне Просвјетни савјет Министарства културе и просвјете Црне Горе. Наиме, ово црногорско министарство је заиграло „демократску“ игру око имена званичног језика у држави, па је предвидело да је то „матерњи језик“, а свака од „народносних скупина“ може да га зове и по једном од предложених назива (имена): србски, црногорски, хрватски или бошњачки.

Матица муслиманска Црне Горе се успротивила овоме, јер не жели да се матерњи језик црногорских муслимана зове „бошњачким“. Оваква одлука се поткрепљује и лингвистичким и политичким разлозима. У првом случају су ти разлози тешко разумљиви, јер се истиче да језик под изразом „бошњачки“, неће опстати ни у Босни – по којој је и добио своје име. Можемо да нагађамо због чега је изнесена оваква претпоставка. Вероватно је у питању тешкоћа у изговору придева „бошњачки“ у великим светским језицима. Например, у енглеском је реч „бошњачки“ скоро неизговорљива, а у њему се, одавно, одомаћио израз „босански“ (Bosnian). А ако ће се у будућој заједници европских народа тај језик звати „босниен ленгвиџ“, онда ће, стварно, израз „бошњачки“ нестати, како то предвиђају прваци исламске заједнице у Црној Гори.

Нешто лакше је схватити објашњење да се „бошњачки“, или „босански“ израз не може користити за „матерњи језик“ црногорских муслимана, јер се таквим поступком секу аутохтони корени Црногораца муслиманске вероисповести. Реч је о чињеници да се „бошњачки језик“ уноси у Црну Гору из Босне, па то упућује на погрешан закључак да су у Црној Гори Бошњаци стигли из Босне - попут свог матерњег језика. Матица муслиманска у Подгорици истрајава на томе да се ничим не повреди истина о аутохтоности муслимана у Црној Гори. То би било драстично учињено ако би им се матерњи језик звао по покрајини (Босни), с којом њихови преци нису имали никакве завичајне везе. Рогобадно је људе, везане за црногорско тло од најстаријих времена, звати Бошњацима, поручују из Матице муслиманске у Црној Гори.

Муслимани – Срби или Црногорци

На основу оваквих закључака, Јусуф Фетаховић је упутио оштро упозорење Просвјетном савјету Министарства културе и просвјете Црне Горе да је једино прихватљив израз за службени језик: „матерњи језик Црногораца и муслимана“. То је поткрепио и уверавањем да би то допринело стабилности и неокрњеном државном суверенитету Црне Горе. Хопа! Све до овог предлога, изгледало је да је недоумица око имена званичног језика нека безазлена игра. Сад се види да ће та недоумица дубоко засећи у политичко ткиво Црне Горе. Полемика ће уследити - политичари ће се поделити, а свака страна ће бити уверена да су (и лингвистички и политички) аргументи на њеној страни. Можда ће зато зажалити оне политичке снаге које су, преко Просвјетног савјета Министарства културе и просвјете, омогућиле да се србски језик, у службеној употреби у Црној Гори, може преименовати у неколико других израза. Шта ће Просвјетни савјет учинити ако, следећи идеју муслимана, Срби у Црној Гори предложе да се званични језик може звати и „матерњи језик Срба и муслимана“? Сасвим је природно да и Срби зажеле да се њихови сународници исламске вероисповести определе за припадност србској нацији.

Овакав лавиринт је изненадио поборнике нове црногорске нације – углавном православне вероисповести. Они су рачунали с тим да ће, природно, сви муслимани прихватити црногорство, јер су се српства одрекли још у комунистичко време. Сад се види да су политичке присталице Мила Ђукановића превиделе да је окоштала муслиманска идеја и у Црној Гори, као и у Босни - у којој муслимани нису прихватили приклањање ни србској, ни хрватској нацији. Ако би поборници црногорске (несрпске) нације пристали на то да су муслимани нешто друго, а не Црногорци, то би значило да им се мора признати статус националне мањине, која би могла бити бројнија од црногорске нације (народности), па више не би било никаквог основа да се Црна Гора сматра државом црногорског народа. Због ове опасности, можемо, без страха да ћемо погрешити, предвидети да Просвјетни савјет Министарства културе и просвјете Црне Горе неће прихватити предлог да се службени језик, како је то предложила Матица муслиманска, зове: „матерњи језик Црногораца и муслимана“, као што неће прихватити да се зове: „матерњи језик Срба и муслимана“. И у једном и у другом случају, био би то наговештај претварања Црногораца у безначајну националну мањину у сувереној Црној Гори.

Ко су преци муслимана у Црној Гори

И да не прети противпредлог из српске средине (за име матерњег језика у Црној Гори), тешко је да би се данашње црногорско руководство могло одлучити да прихвати захтев Јусуфа Фетаховића - да се уведе у просвету „матерњи језик Црногораца и муслимана“. Зато, што су Црногорци задржали слободарску традицију предака, којима уклањају само српску етничку припадност и српску државу. И преци су били само Црногорци, кажу они, и живели су у несрбској Црној Гори, Зети и Дукљи, потврђују.

Данашња Црна Гора са два „јака крила“. Све може, и све је дозвољено, само да су сви сложно антисрбски орјентисани.

Но, кад је реч о муслиманима, литература у Црној Гори их приказује недоследно. Тешко им је да одреде ко су били преци муслимана у Црној Гори. Не могу признати да су у питању исламизирани Срби – онда би било јасно да су ти средњевековни становници Црне Горе били Срби. Не могу да превале преко језика да су муслимански преци Црногорци, јер је непримерно да су витешки Црногорци прихватали религију окупатора. Нађено је „мудро“ решење. Прихватају терминологију муслимна из Босне и Херцеговине, па се и за црногорске муслимане каже да су исламизирани Славени. Ако заступнике ове тврдње упитате да прецизирају који су то Славени исламизирни у Црној Гори (Руси, Чеси, Словенци, Украјинци...), нећете чути никакав одговор. Али ћете се, у сваком тексту о вероисповестима у Црној Гори, Рашкој и на Косову и Метохији, сретати са исламизираним Славенима, или Словенима. Срба, ни у средњем веку, у овим областима, нема.

Треба окончати националне и језичке подвале

Ако бисмо ова договарања, или спорења, о службеном језику у Црној Гори, (па и у Хрватској и Босни и Херцеговини) превели на неки од светских језика, вероватно ништа од тога страни читалац не би разумео. Тешко се и ми сналазимо у толиким подвалама о националној припадности у овом или оном крају на Балкану. Некад је најбројнија нација на Балкану била србска, а данас прети опасност да буде најмалољуднија. Да не говоримо о геноциду над Србима у Првом и Другом светском рату, кад су губили по трећину становништва у појединим областима, довољно је рећи да су се делови српске нације претопили у Хрвате, Мађаре, Немце, Шиптаре..., а да су од Срба створене и нове нације. Последње две су црногорска и бошњачка. Занимљиво је да је једна од полуга расрбљивања био и језик. Зато образовне установе у србским земљама не би смеле, као ових година, да се клоне расправе о службеним језицима у државама насталим после разбијања Југославије.

Овој теми треба прићи са строго научне тачке гледишта и не обазирати се на примедбе недобронамерних, који би тај корак могли да прогласе великосрбским, шовинистичким, итд. Истина не доноси зло. То условљавају подвале – тако присутне у филологији. Зато треба расправљати о србском језику, којег данас тако нагрђују просветни државни органи у Црној Гори. Треба разоткрити да они само настављају нечасно дело у филолошкој науци, какво су започели хрватски научници крајем деветнаестог столећа, после смрти Вука Стефановића Караџића. Хрвати су тада намеравали да у своју нацију укључе Србе католике, а знали су да ови неће желети да уче хрватски језик (кајкавски), па су одлучили да за службени језик узму србски. Хрватског су се одрекли и осудили га на умирање. Данас се он говори само у кругу породица у Загорју – не користи се ни у обдаништима, ни у основним школама. Умире хрватски језик – и поред чињенице да УН имају програм за очување свих живих језика. Нажалост, у Њујорку, хрватски није ни регистрован – ни међу угроженим, ни међу неугроженим језицима. Уместо њега је србски језик у службеној употреби у Хрватској, а УН су обавештене да је то хрватски језик.

Како ће Уједињене нације звати званични језик у Црној Гори, то се не може ни претпоставити. Ако су државни органи Државне заједнице Србије и Црне Горе дорасли својим обавезама, онда би требало да спрече неразумну и опасну игру око србског језика у Црној Гори. Крајње је време за то. А дужност им је да, што пре, организују међународне научне расправе и о „хрватском“ и „бошњачком“ језику. Могу и о хрватском (кајкавском) језику.