Руски избори

 После смрти бившег председника Бориса Јељцина, Строб Талбот, бивши помоћни секретар у Стејт департменту у време администрације Била Клинтона, је описао жаљење поводом Јељцинове смрти на један занимљив начин: „Односи Америке и Русије никада нису били бољи. Он (Јељцин) је урадио све што смо тражили од њега“.

Владимир Путин није Борис Јељцин, а и Путинова Русија није више она понижена, сиромашна и сервилна Русија Бориса Јељцина. Ова проста чињеница објашњава у суштини реакције званичног Вашингтона и америчких медија поводом избора Владимира Путина за трећи мандат. Једноставно, амерички медији имплицитно и експлицитно дају до знања да је Путинова победа сумњива, те да је он обичан аутократа и претња Америци.

Званични Вашингтон, иако не види ситуацију око Русије црно-бело, како се приказује у медијама, ипак прихваћа да је Путин рањив и да Путинова Русија не може никако да буде прихваћена као демократска држава нити као искрени партнер Америке.

Мало је чудно како је Русија поново приказана као претња Америци и као недемократска и аутократска држава, када се узме у обзир да је једино препознатљиво, као изворна спољна политика председника Обаме, баш нови приступ односима с Русијом, којима су он и Хилари Клинтон дали амбициозну титулу "рестартовање", иако је било много критике на рачун ове политике, где су и републиканци и Обамине демократе једнако упоређавали ово "рестартовање" с Бушовом политиком, која је изграђена на основу личних односа између америчког и руског председника и на емотивном осећају Буша да може да верује и сарађује с Путином.

Ипак, председник Обама је у почетку свог мандата покушавао да изгради боље односе с Русијом на темељу заједничких интереса и међусобном поштовању. Резултат овог новог моментума у односима двију земаља је, барем за Америку, био значајан.

Руси су постали амерички савезници (барем у логистичкој подршци) у рату у Авганистану и у великој мери сарађивали с Америком у свим важнијим проблемима у свету, поготово у вези са Северном Корејом и Ираном. Кулминација ове сарадње доживљена је у томе што је Русија кроз уздржаност у Савету безбедности отворила врата за НАТО бомбардовање Либије и рушење Муамера Гадафија.

На први поглед могло би се рећи да је Обамина политика према Русији била плодна, те је давала додатне мотивације да се партнерство између ове две земље учвршћава и шири. Нажалост, 2012. доласком избора и у Русији и у Америци ови односи су се у великој мери узбуркали и воде у конфронтацију и веће неспоразуме.

Већ у 2011. Обама и његови политички саветници су почели да предвиђају садашњу кампању за његов реизбор. У то време, у страху да лоша економска слика представља једну велику препреку за реизбор Обаме, политички стратези и саветници су почели да му говоре да мора више да води рачуна о придобијању специфичне групације гласача у кључним државама попут Мичигена, Охаја и Пенсилваније.

Међу тим кључним гласачима је велики број католика из бивших источних европских земаља, попут Пољске, Украјине, Мађарске и балтичких земаља и они су у суштини таоци менталитета хладног рата, где Русија и даље представља највеће зло и претњу светском миру. Да би придобио ове гласаче, Обама је морао да учврсти имиџ одлучног вође и јаког лидера.

Убиство Бин Ладена му је створило темељ за изградњу таквог имиџа, али је истовремено морао показати одлучност да води агресивну борбу против свих могућих претњи Америци. У том контексту изградња антиракетног штита у Европи је поновно постала центар америчке спољне политике као кључни део борбе против тероризма уз додатни притисак на Иран.

Америчке реакције на реизбор Владимира Путина за председника Русије се морају гледати у контексту америчких председничких избора и у нужном поновном представљању Русије као озбиљне претње како би се придобио већи број гласача за које носталгија хладног рата представља неку жељу за једноставнијим временима, где се знало ко су добри, а ко зли момци, а Америка је била једина "суперсила".

У овој причи Владимир Путин не може бити ништа друго него човек који носи црни шешир. Зато је потребно да се постави питање легитимитета руских избора и зато се у Америци форсира прича да је "рањени Путин врло опасан". Сада, после избора, можемо очекивати да ће амерички медији и даље наставити да се баве питањем легитимитета Путинове власти и да ће америчка администрација и даље то користити као аргумент за све већу и обухватнију подршку руских независних медија, невладиних организација и за селективну опозицију (оне странака које прихваћају да приближавање Америци и НАТО-у нема алтернативе.)

Такође, можемо очекивати да ће председник Обама, па и његов републикански противник, ко год то да буде, да наставе с тврдом реториком против Путина, у жељи придобивања кључних гласача. Уз реторику кренуће поново прича о НАТО проширењу (Американци притискају своје савезнике да на следећем самиту у Чикагу одобре МАП за Босну и да прихвате чланство Македоније под именом Бивша Југословенска Република Македонија).

Наравно да им Русија и Путин неће остати дужни и да ће искористити сваку прилику да им парирају и одговоре на начин који ће у суштини да утврђује оно основно америчко уверење да су Руси претња, а не партнери. Ово ће бити лоше, не само по односе ове две земље, него и по интересе целокупног света. Што се тиче Балкана, то отвара могућност да, и мимо тога што нити Америка нити Русија немају озбиљне и виталне интересе у вези с овим подручјем, у наредних неколико година и ова регија ипак постане адут за докусуривање и за притискање у рукама ових ривала.