Пол Пот: кобра за свргнутог тиранина

У априлу 1975. године одреди црвених кмера ушли су у главни град Камбоџе Пном Пен. Држава је после извесног времена била преименована у Демократску Кампучију, али демократије тамо није било ни у траговима: у земљи је успостављена жестока ултралевичарска диктатура. Људе су масовно исељавали из градова на село, новац је био укинут, у затворе су бацали на хиљаде људи, по оценама од терора је за три и по године управе црвених кмера погинуло неколико милиона људи. Прилично дуго већина становника Кампучије чак није знала ко њима руководи. Тек после извесног времена испоставило се да је „брат. Бр. 1“ лидер комунистичке партије Салот Сар, познатији под псеудонимом Пол Пот.

Налазећи се на врху власти, Пол Пот је остављао утисак аскете, хранио се оскудно, носио скромну црну маицу и није присвајао национализване вредности. Шириле су се гласине о томе да је Пол Пот био вегетаријанац, па чак и веган. Истина, углавном ову непроверену информацију шире сајтови ратоборних љубитеља места. Зна се да је у време Демократске Кампучије Пол Пот, без обзира на аскетизам, имао много слугу, између осталог и кувара.

Његова фикс идеја је била да нахрани Кампучијце, пре свега пиринчем. Већ у мају 1975. године радио из главног рада емитовао је: Ако имамо пиринач, сви ћемо се најести. У четворогодишњем плану изградње социјализма који је разрадио Пол Пот убрзање темпа свеопште колективизације директно се везивало са друштвеним благостањем. План Пола Пота је био обећавајући: 1977. године биће два десерта недељно. 1978. један десерт на свака два дана. А 1979. слаткиши ће бити сваког дана и слично. Колективизација на начин Пола Пота састојала се између осталог у развијању мреже друштвене исхране. Људе су терали да се хране у великим мензама. Због спровођења ове политике започете од 1977. године, породице су се лишиле јела и могућности да га спремају, као и да разговарају за трпезом. По речима једног од сарадника Пола Пот, капиталистичка структура у којој су рођаци јели заједно, успоравала је даље револуционарне успехе чак у таквим земљама као што је Кина и Северна Кореја. Мада су нови руководиоци Камбоџе тврдили да су се заједнички ручкови уводили за брагостање обичних кмера, ова политика је била усмерена на јачање контроле над народом.

Истина, 1978. године поводом годишњице формирања комунистичке партије биле су приређене свечаности које су обухватиле читаву Камбоџу. Том приликом било је довољно, можда и превише јела. У Пном Пену владиним функционерима приказивали су кинеске и албнаске филмове и приређивали за њих специјалне гозбе. А Пол Пот је тврдио да се под руководством партије код 90% становништва значајно побољшао стандард. Мушкарци и жене који раније нису имали ни земљу, ни јело и били су приморани да продају своје синове и кћери, сада једу три пута дневно, слаткиши и шећер постали су доступни. Истовремено хиљаде становника Кампучије умирале су од исцрпљености.

Није случајно то што су свргавање режима црвених кмера уз активно учешће суседног Вијетнама многи становници земље ватрено поздравили. Али Пол Пот је наставио да води партизански рат против нових власти.

У априлу 1998. године Пол Пот је умро, по неким гласинама био је отрован.