Снови амбасадора Мантера

Одаје нам, додуше, и признања у вези са “свим променама које су се десиле 2000. године”. Помињући 2000. годину, медјутим, није јасно нагласио чему се више диви: паљевини и пљачки инвентара у Скупштини Савезне Републике Југославије, рушилачким и острашћеним погромима улицама Београда, паљевини Телевизије Србије, крадјама оружја у полицијским станицама, или варварским упадима с калашњиковима у банке, предузећа и установе у главном граду.

Господин Мантер не испушта да Србима укаже и на значај морољубиве политике и мира, додајући да америчка демократија почива управо на тим вредностима, укључујући ту и просперитет људских права. Похвално се с тим у вези изражава и о Влади Србије наглашавајући да је мир њено “једино и основно опредељење”. Испада, по  његовој екселенцији, да је Србија листом заљубљена у америчко видјење демократије и људских слобода и права. Потврду о неизмерној љубави Србије према “пријатељској” Америци добио је господин Мантер приликом недавне посете  Прањанима – селу смештеном на југоисточним падинама Маљена. Мештани тог села, чије су породице у Другом светском рату спасиле и пружиле уточиште стотинама америчких пилота и падобранаца, изјавили су, како рече амбасадор, “да нас ти људи сматрају пријатељима и  да прихватају наше пријатељство”. Хајде да поверујемо у аутентичности цитираних  речи. Дозволимо могућност  да житељи Прањана, сви до једног, воле Америку, да се диве њеној мирољубивој политици и другим вредностима којима деценијама обасипа свет. Уз сво поштовање људи у Прањанима и уз пуно уважавања њиховог права да мисле како мисле, неопходно је рећи да их господин амбасадор, из само њему познатих разлога, поистовећује са целом Србијом. Он, цитирајући оно што је наводно чуо од њих у вези са пријатељством Срба и Американаца, без позивања на било какву валидност, тврди да је осим њих, исте речи чуо “од свих људи који живе у Србији”. Просто невероватно звучи да је тако нешто могао да изговори човек амбасадорског интелектуалног нивоа. Дозволимо чак и могућност да је реч о штампарској грешци, или лошем преводу, а ако није тако онда се изречено не може другачије оквалификовати осим невероватном небулозом.

Све досад речено, медјутим, није и крај недоследности амбасадора Мантера у интервјуу “Европи”. Он даље тврди да је у протекла три месеца закључио да  наш народ сматра позитивним  економско, војно и свако друго присуство Америке у земљи Србији. И у овом случају, дакле, позива се на “народ у Србији”, а да за то не располаже никаквим конкретним примерима и доказима. Своје мишљење износи по оњ народној : “Баби се снило, што јој је мило”. Али, он се чак ни тим сновима не задовољава. Улепшава их изјавом да му нико у Србији “није поменуо бомбардовање из 1999. године”. Да ту ужасну и стравичну годину не памтимо по више хиљада невиних жртава, порушених домова, саобраћајница, пруга и мостова, болница и породилишта, вероватно би се оваквој изјави грохотом смејали. Остаје нам стога да се упитамо: какви су то људи, спремни да зарад промоције једне наказне политике изговарају овакве бесмислице?

Његова екселенција Камерон Мантер је испољио и нешто што се у Србији назива лицемерјем. Како иначе схватити његове речи : “Верујем да је бомбардовање било тешко, али неопходно”. Тиме се, медјутим, не завршава лицемерје господина амбасадора. Он, наиме, инсистира да се разговара о садашњости и будућности, а да бомбардовање Србије “неће бити тема о којој ћемо стално изнова размишљати”. Нерадо се, како видимо, сећа прошлости кроз коју се рефлектују злочини почињени над српским народом 1999.године, али је засто спреман да коментарише догадјаје који задиру у још даљу прошлост. Хвалећи актуелну владу Србије, он се грубо обрушава на ту институцију из времена владавине Слободана Милошевића. Та влада, Милошевићева, је по њему “била веома неодговорна и учинила је многе страшне ствари у име српског народа”. Таква хипокризија заиста не одговара нивоу једног амбасадора. Осудјује Србију за непостојеће “многе страшне ствари”, а прећутно прелази преко нечовештва које после Другог светског рата починише владе његове земље на готово свим континентима. Сећа ли се, можда, страхота које су владе САД увозиле под фирмом демократије, људских права и слобода  у земљама Латинске Америке, Кореје, Вијетнама, Ирака, Републике Српске Крајине, Републике Српске, Савезне Републике Југославије… Не, он се нерадо сећа прошлости.

Ни ту, медјутим, није крај вербалних “бисера” амбасадора Мантера. Великодушно, поред осталог, нуди Србији да се “одрекне свог суверенитета ради виших циљева, ради мира…” Нуди нам, такодје, придруживање НАТО-у, јер ћемо, како не трепнувши рече: “тада имати привилегију да своје војнике шаљете у мировне мисије да би штитили неке друге земље које су, можда, стотинама километара далеко од ваше”. Ова “великодушност” прелази, несумњиво, сваку здраву памет. Јер, његова екселенција нам нуди да своје војнике, који војни рок служе по обдаништима, шаљемо у пакао Ирака и Авганистана.

Осим излива “љубави” и “пријатељства”, господин Мантер, заједно са српским странкама на власти, говори и о неким забринутостима за будућност Србије. Никако, на пример, не може да схвати због чега људи у Србији гласају за Српску радикалну странку. Он се, како каже, не састаје са званичницима те странке, али му то не смета да прати њихов рад. Отворено, при томе, каже: “Ми смо свакако заинтересовани да пронадјемо разлоге због којих људи гласају за радикале.” Стрепи, дакле, господин амбасадор од доласка радикала на власт, јер ни слање њеног првог човека у Шевенинген није уразумило већину Срба да се окану привржености Српској радикалној странци. Његовој стрепњи, вероватно с јаким разлозима, придружују се и неки људи из бивше и садашње Досовске власти, јер би се у том случају морали да суоче са својом нечистом прошлошћу.