Нуклеарно оружје: еволуција смрти

Експлозије првих америчких нуклеарних бомби у лето 1945. године означиле су почетак нове епохе. Експлозија совјетске нуклеарне бомбе у лето 1949. представљала је почетак политике „равнотеже страха“. Ова политика се у многоме одржава и данас, али су њени инструменти претрпели врло озбиљну еволуцију.

Нуклеарно оружје је по комплексу карактеристика, безусловно најмоћније средство за истребљење које је човек икад створио. Не само то, изумевши нуклеарно оружје човечанство је први пут добило могућност да истреби како само себе, тако и живот на планети: питање је искључиво у моћи и обиму примене оружја.

Злослутна слика нуклеарне експлозије, безброј пута поновљена на фотографијама, филмским тракама, цртежима и графици приказивала је, а и даље приказује моћ овог оружја, практично заклонивши за обичног грађанина еволуцију коју је прошла за седам деценија.

Моћ термонуклеарних пуњења у два степена може да достигне на десетине мегатона, а рекорд је успостављен у СССР где је изумљена и тестирана „Цар-Бомба“ од 58 мегатона. Треба истаћи да је пројектована снага „Цар-Бомбе“ износила сто мегатона (сто милиона тротилског еквивалента).

Међутим, ни „Цар-Бомба“, ни њена млађа браћа и сестре с обе стране океана нису имали прилике ни да ратују, чак ни да се дуго задрже у арсеналима. Војна лица с обе стране океана врло брзо су схватила да свако сучељавање повећаних капацитета муниције води у ћорсокак чинећи трку у нуклеарном наоружању бесмисленом. Нове генерације нуклеарних борбених јединица, које су стваране од почетка 70-их година, прављене су већ уз узимање у обзир широког комплекса услова њихове могуће борбене примене.

Пре свега, расла је ефикасност коришћења материјала. У уређајима с једним и с два степена проценат коришћења материје распада био је много већи него у бомбама прве генерације, што је с једне стране омогућило да се повећа моћ експлозије, а с друге, да се поред истог капацитета радикално смање габарити муниције. Већ до 60-их година ова минитуризација је омогућила стварање нуклеарне муниције за оруђе пољске артиљерије. Средином-крајем 60-их година у обе земље је створена портативна (такозвана муниција „за ранац“) нуклеарна муниција.

„Чистоћа“, односно минимизација, а у идеалном случају – одсуство дуготрајног радиоактивног загађења околине представља један од главних захтева у погледу муниције нове генерације, која је почела да се производи 70-их година, а пре свега у СССР, где је тактичко нуклеарно оружје до тада постало саставни елеменат шема свих мање-више значајних операција.

Другу битну црту представља велики број варијанти муниције која се користи с обе стране океана. Почевши још од 60-их година од могућности регулисања снаге експлозије, она је на крају довела до стварања „циљне“ муниције с акцентом на поједине факторе погађања: ударни талас или у случају неутронске муниције, повећани ниво неутронског зрачења. Треба истаћи да и у овом другом случају практично нема дуготрајног загађивања локације производима распада, које је карактеристично за нукеларну муницију првих генерација.

У комбинацији с развојем механоградње, посебно електронике и прецизне механике, развој нуклеарног оружја је довео до стварања веома широког арсенала „специјалних производа“. Притом треба истаћи да развој и усавршавање нуклеарног оружја траје без обзира на забрану нуклеарних испитивања: савремене техничке могућности и стечено искуство омогућавају да се прилично веродостојно моделује нуклеарна експлозија. Осим тога, споразумима нису забрањена такозвана „поткритичка“ испитивања с коришћењем мале количине материјала распада при којима не долази до нуклеарне експлозије. Главни парадокс нуклеарног оружја се чак не састоји у томе што водеће атомске земље настављају да га развијају и усвршавају истовремено смањујући своје арсенале.

Иронија судбине се састоји у томе што ће ако нуклеарна муниција заиста буде примењена у видљивој перспективи, то највероватније бити бомба направљена по грубој технологији од пре 60-70 година и произведена у једној од земаља трећег света. И сасвим је могуће да иза те експлозије неће стајати ниједна одређена влада.

Зато ће многе владе то желети да искористе.