Противправни прекид трудноће - 2. Дио

Разлог који се у пракси најчешће користи за прекид трудноће јесте постојање научно-медицинских сазнања да ће се дијете родити са тешким тјелесним и душевним недостацима, будући да савремена медицина још увијек није на довољном ступњу развоја да са сигурношћу може да утврди ове чињенице, тo се не тражи висок проценат вјероватноће.[1] Међу овим условима најспорнији је трећи, при чему је могуће да је до нежељене трудноће дошло извршењем једног од следећих кривичних дјела: силовања, обљубе над немоћним лицем, полног насиља над дјететом, обљубе злоупотребом положаја или родоскрвљења. Наиме, овдје проблем представља (не)могућност благовременог утврђивања да је до трудноће дошло извршењем кривичног дјела, јер се не може чекати доношење правноснажне пресуде којом се утврђује чињеница да ли је дошло до извршења кривичног дјела и да ли је окривљени извршилац.[2] Ова чињеница нарочито добија на снази када се доведе у везу са дугим трајањем кривичних поступака, што није одлика само Републике Српске већ и држава у окружењу. Услијед тога, овај једини немедицински услов је неопходно дефинисати на потпуно другачији начин и измјестити га из ове групе. Чињеница је да је таква трудноћа нежељена, што повлачи исту последицу као и код нежељених трудноћа насталих из других узрока. Међутим, свјесни различитих животних ситуација којима смо свједоци из дана у дан сматрамо да је неопходно извршити ревизију овог става, и предвидјети одговарајући начин за доказивање да је до трудноће дошло на овај начин. Уосталом, етички одбор би у сваком случају овдје могао и морао донијети само једну одлуку, а то је да дозволи прекид трудноће, јер другачија одлука не може да опстане.  

Као што је наведено, радња извршења основног облика кривичног дјела је постављена алтернативно, тако да постоји у случају потпуног прекида трудноће, започињању вршења прекида трудноће и у помагању трудници да изврши побачај. Извршење дјела је могуће само у случају да је плод у утроби труднице жив, те исти представља објекат извршења кривичног дјела. Кривично дјело је извршено у случају остварења било које радње, односно, потпуног извршења побачаја, започињања његовог вршења или у помагању трудници да изврши исто. У првом случају долази до потпуног уништења плода, док је у другом случају последица најчешће иста. Из описа радње произилази да извршилац дјела може бити свако лице које поступа са умишљајем.

Као неопходан услов за постојање основног облика овог кривичног дјела потребна је сагласност бремените жене. Међутим, како би се утврдила способност за давање сагласности аналогно се примјењују одредбе Закона о условима и поступку за прекид трудноће и одредбе Кривичног закона којима је регулисан тежи облик извршења овог кривичног дјела, па према истим сагласност могу дати само пунољетне бремените жене али и малољетне труднице старије од 16 година. За малољетне труднице млађе од 16 година и труднице лишене пословне способности неопходна је сагласност родитеља односно старатеља, која мора бити дата у писаној форми. Иако је у Закону о условима и поступку за прекид трудноће регулисано да сагласност за захтјев за прекидом трудноће оваквих особа може поднијети и орган старатељства, његова аналогна примјена у овом случају је готово незамислива.
 

[1] З. Поњавић, М. Варјачић, Правно-медицински аспекти рада етичког одбора за прекид трудноће, Становништво, број 1/2011, 23

[2] З. Стојановић, Коментар Кривичног законика Србије, Београд, 2007, 345