Република Србска и Република Србија се морају под хитно позабавити тешким полозајем Срба у Федерацији БиХ

Сматра се да на Балкану и у Средњој Европи – у Републици Србији и у осам суседних и оближњих држава – живи близу осам и по милиона Срба (8,442,970). Заједно са припадницима србског народа који живе у расејању широм света, реч је о око десет и по милиона Срба.

Готово четвртина – 2,230,393 – живела је према пописима из 2001, 2002. и 2003. у региону, изван граница Србије, углавном у суседним балканским државама – у Босни и Херцеговини, Републици Хрватској, Републици Црној Гори, Републици Македонији, Републици Словенији, Републици Албанији, Мађарској и Румунији.

Нестанком Југославије, милиони Срба остали су у саставу нових националних држава, лишени дотадашњих и традиционалних права. Србија је на различите начине покушавала да помогне огранцима србског народа у бившим југословенским државама.

Неспремност за стварање нове демократске националне државе, унутрашње тешкоће Србије,  хипотека ратова, стварна кривица и пропаганда ратних непријатеља и њихових савезника у ЕУ и САД, учинили су да од 2006. године (када је поново постала независна) до данас Република Србија, са муком и уз много лутања, несигурно спроводи своју политику према србском народу у региону.

Територија Федерације Босне и Херцеговине је пре међуетничког рата у овој бившој југословенској републици била дом за око пола милиона припадника србског народа.

Седамнаест година након завршетка рата и потписивања Дејтонског споразума, већи ентитет БиХ, према незваничним проценама, пошто званичног пописа још увек није било, настањује више него десетоструко мањи број Срба, углавном припадника старије популације.

Проблеми с којима се суочава преостало србско становништво су бројни и тешки, трајне природе и дубоко укорењени: од статистичким подацима лако доказиве системске дискриминације, преко безбедносних до егзистенцијалних економско-социјалних.

Лош положај с тенденцијом непрестаног погоршавања прети да у наредним деценијама Србе потпуно избрише с ових територија које су настањивали још од раног средњег века.

Србска популација је, према проценама које потврђују и резултати локалних избора, задржала апсолутну већину у четири општине: Гламочу, Грахову, Дрвару и Петровцу.

Демографска слика овог краја је поражавајућа, будући да поменуте општине настањује свега део предратног србског становништва, углавном старијег животног доба. Повратници наилазе на бројне потешкоће, најбоље осликане у цињеници да је у протекле три године влада Федерације за њих издвојила свега 3.000 000 КМ од ког износа добар део још увек није примљен.

Република Србска је, поређења ради, у истом временском периоду за повратак прогнаних лица уложила близу 50. 000 000 КМ, иако број протераних из једног и из другог ентитета није у великој диспропорцији. Од 1996. године, број Срба повратника у Федерацију БиХ налази се на нивоу статистичке грешке, док број повратинка у РС прелази трећину избеглих.

У централнобосанским и херцеговачким градовима у којима је пре рата живело преко 250 000 хиљада Срба данас не преостаје ни десетина тог броја. Одсуство било какве стварне намере владе Федерације БиХ да нешто по том питању промени је више него очигледно. Тако је за повратак прогнаних у Сарајево, које је пре рата било дом за преко 150 000 Срба, Федерација издвојила свега 5. 000 000 КМ током протеклих 17 година.

Обновљено је укупно 2000 оштећених србских кућа и станова, али је чак и ова неубедљива иницијатива наишла на снажан отпор средине праћен често насилним протестним окупљањима.

У Тузли, Зеници и Мостару, градовима из којих су током рата Срби скоро потпуно нестали, данас живи мање од десетине предратног србског становништва.

Срби Петровца: немају политичка права и посао, али имају веру

Према подацима Српске Православне Цркве, у Тузланском кантону, предратном дому за око 40 000 Срба, регистровано је свега 900 домова који се редовно освештавају а које чини, према незваничним проценама, једва нешто више од 2000 припадника србског народа. Слична је ситуација и у Зеници у којој, према подацима Србског просветно-културног друштва „Просвјета“ живи мање од десетине предратног становништва које је, према попису 1991. године, бројало 23 000 људи. Број Срба повратника нешто је значајнији у западним општинама у којима србско становништво чини већину, али ни ту не прелази 15 000 људи.

Проблем лоше демографске слике и тек спорадичног повратка Срба у непосредној је спрези с проблемом непоштовања политичких права припадника србског народа као и са институционалном дискриминацијом Срба приликом запошљавања, како у органима државне управе и локалне самоуправе, тако и у јавним и приватним предузећима.

Према подацима Регистра државних службеника који води Агенција за државну службу Федерације БиХ, од 2024 запослених у институцијама на нивоу овог ентитета, свега су 83, односно око 4,5% Срби. По одлуци Уставног суда БиХ из 2002. године, којом се сви народи проглашавају конститутивним на целој територији државе, ограни Федерације дужни су да међу запосленима имају преко 30% припадника србског народа, по кључу пописа из 1991. године. Огромна диспропорција стварног и предвиђеног удела Срба у државним органима умногоме условљава њихов тежак економски положај.

Највише запослених је у Федералној пореској управи, њих 11, док је други по реду Федерални МУП са 9 запослених Срба. У Секретаријату Федералне владе седи шесторо, а у Федералном министарству културе и спорта петоро Срба. Министарство промета и комуникација не запошљава ниједног Србина.

У 16 институција федералног нивоа запослен је по један припадник српске националности, док их у преостале 22 уопште нема. Еклатантан је пример Министарства расељених лица и избеглица у којем ради само један припадник србског народа, док у Кантону града Сарајева, које се често користи као симбол мултиетничности БиХ, ради свега 3,3% Срба.

Бројне самосталне службе и агенције Федералне Владе запошљавају између 30 и 50 пута више Бошњака него Срба. У Стручној служби Уставног суда Федерације БиХ, институцији која је предвиђена као врховни заштитник уставноправног поретка а тиме и гарантованих права србског народа не ради ниједан Србин. И Канцеларија за ревизију институција Федерације БиХ ради без иједног запосленог Србина. Кадар још једне од за Србе важнијих, Федералне комисије за тражење несталих, чине стопроцентно Бошњаци.

Институционализована дискриминација припадника србског народа у политичким телима и органима државне управе тешко може бити другачија у домену јавних и приватних предузећа и представља један од главних узрока лошег економско-социјалног стања Срба у Федерацији БиХ.

Неповољан положај у државним институцијама и јавним предузећима Федерације БиХ Србе прати и у домену политичких права.

Први и најочигледнији пример кршења политичких права Срба лежи у наметању државних симбола Федерације који немају српске елементе и које је сам Уставни суд овог ентитета прогласио неуставним још 2007. године. Законодавни и извршни органи Федерације су до сада избегавали обавезу успостављања нових симбола, па се стари још увек користе у виду „привременог решења“. Међутим, најбоље огледало одстрањивања Срба из политичких институција Федерације јесте чињеница да немају својих представника у доњем дому парламента – Представничком дому.

Разлог томе лежи у малобројности Срба, али и у Изборном закону који такво фактичко стање не уважава и Србима не пружа механизме којима би добили своје представнике. У горњем дому, Дому народа, од 17 делегираних Срба, свега двојица долазе из редова србских странака Републике Српске, док су сви остали припадници политичких партија Федерације које немају у својим програмима борбу за остваривање србских права и интереса.

Срби немају ни Уставом загарантовано место потпредседника Дома народа. Ову чињеницу није пропустила Централа изборна комисија БиХ која је 2011. године тако конституисан парламент прогласила неважећим, али је ту њену одлуку поништио Високи представник међунарoдне заједнице Валентнин Инцко. Уставни суд Федерације БиХ још увек се није изјаснио по том питању.

Национална права србског народа која подразумевају службену употребу матерњег србског језика на ћириличном писму и образовање на србском језику по прилагођеном програму грубо се занемарују. Ћирилично писмо је у потпуности одстрањено из већег ентитета БиХ, док се србска деца у општи- нама хрватског Кантона 10 са србском апсолутном већином, Гламочу, Грахову и Дрвару школују на хрватском језику и по хрватском наставном плану и програму. Верска права Срба се такође учестало крше, док Србска Православна Црква остаје једина традиционална верска заједница којој није враћена имовина.

Лош економски положај западнобосанских општина са србском већином резултат је опште економске посрнулости Федерације БиХ, али и одсуства иоле значајнијих улагања у инфраструктуру ових крајева, недостатка стретегије економског развоја и подстицаја привреде. Већина радно способног становништва остаје незапослена, живећи углавном од традиционалне пољопривреде, док оно мало за- послених занимање претежно налази у шумарству и сличним сировинским гранама индустрије.

Положај Срба у Федерацији Босне и Херцеговине креће се од лошег ка горем. Суочени с фактичком немогућношћу повратка, институционално и политички дискриминисани, лишени највећег дела колективних националних права, економски уназађени и без адекватних представника у јавним и политичким институцијама енитета, Срби се налазе пред иминентним нестанком.

Њихов број се из године у годину смањује, док степен повратка протераних остаје симболичан. Србски народ у Федерацији БиХ суштински је одстрањен из већине државних институција и тако бива неспособан да заштити своја права и побољша свој положај.

Безбедносни ризик је сталан, а напади на Србе учестали.

Интересовање Републике Српске за Србе другог ентитета је очигледно недовољно, док је ангажман Републике Србије готово неприметан.

ПРЕПОРУКЕ: Први корак – притисак на ФБиХ

Република Србска и Република Србија се морају под хитно позабавити тешким полозајем Срба у Федерацији БиХ.

Политички притисак на овај ентитет, како директан, тако и преко релевантних међународних институција, први је корак у циљу побољшања положаја србског народа и поштовања његових права предвиђених Дејтонским споразумом и уставним системом који из њега извире.

Катастрофално материјално стање општина западне Босне са србском већином треба решити већим улагањима и подстицајима приватнe економскe иницијативe.

Обезбеђивање права на образовање на матерњем језику би, у спрези с привредном ревитализацијом тог краја, омогућило останак у завичају и бољу животну перспективу млађим генерацијама у којима лежи једина шанса опстанка Срба на њиховој древној историјској територији.