СУЂЕЊЕ ГЕНЕРАЛУ МЛАДИЋУ

Какви су први ефекти тек започете друге етапе суђења? Тужилаштво је извело девет сведока. Први сведок који је отворио нову етапу суђења, био је бивши британски војни новинар Арно ван Линден, који је у периоду 1992-1995. године снимао ТВ репортаже из Босне (а истовремено, како је у судници приметио сам генерал Младић, бавио се шпијунажом). Ван Линден је практично професионални сведок МТБЈ и већ је сведочио у 6 процеса (између осталих на суђењу Слободану Милошевићу и Радовану Караџићу). Сведочења Ван Лидена сводила су се на то да је армија босанских Срба гранатирала Сарајево, како тешком артиљеријом, тако и снајперским хицима. Међутим, вредност ових сведочења је потпуно оповргнута блиставим унакрсним испитивањем одбране. Тако је одбрана доказала да репортаже овог сведока не садрже доказни материјал а понекад представљају отворену лаж. Тако је сведок био ухваћен у лажи, јер је приказивао како је после тек изведеног србског гранатирања (што је као бајаги приказано на видео снимку) погинуо већи број босанских муслимана. Интересантно је да је одбрана доказала лажно сведочење користећи репортаже самог сведока, где су на свежим гробовима наводно убијених муслимана – стајали крстови! На тај начин сведок показујући убиства Срба, сведочи гледаоцима како су убијени муслимани! Није случајно да је тако бриљантно унакрсно испитивање изазвало гнев код судија. Прво је председавајући већа запретио генералу Младићу удаљавањем из сале, због тога што се он исувише гласно покушавао обратити својим адвокатима, а затим је (током потпуног пораза сведока), очигледно потпуно изгубио контролу, почевши претити и самим адвокатима. Судија је тврдио да су адвокати дужни да контролишу понашање свог штићеника! Таква тврдња нема апсолутно никакву правну основу. Ред у судници треба да одржава сам судија, а не адвокати. Међутим, сама чињеница да су судије изгубиле самоконтролу, много говори. У Хашком трибуналу то говори о успеху заштите.
Други сведок је био бивши помоћник британског министра иностраних послова и председника Међународне конференције за Југославију лорда Карингтона, ирски пуковник К. Доул. Циљ његовог сведочења је био покушај да се докаже како су кривци за међунационалну мржњу у Босни пре распада Југославије, били Срби и да су управо они спроводили противзаконито гранатирање Сарајева. Међутим, заштита је убедљиво доказала да су гранатирани објекти који су приказани на снимку сведока, по међународном хуманитарном праву представљали легитимне војне циљеве, јер их је војска босанских муслимана користила као заклон, иза кога је отварала ватру по положајима босанских Срба.
Неуспех двојице сведока, једног за другим, захтевао је увођење у бој “златне гарде” Хашког трибунала – заштићених сведока. Сведоци RM-115 и RM-010 били су скривени од очију публике, њихов глас је био изобличен и велики део њиховог сведочења могао се чути једино на затвореном заседању. Али чак и само делић јавног сведочења сведока RM-115, показује колико је бедан посао тужилаштва. Тако је, на пример, у циљу доказивања аутентичности пресретања радио-позива генерала Младића, тужилаштво довело медицинску сестру, која је наводно преко радија слушала то пресретање!
А сведоци RM-147 и RM-018 су своја сведочења изнели пред потпуно спуштеним завесама и уз потпуно искључење звука. Такви сведоци су потребни због тога што, без обзира на испразну реторику новинара и “међународних посматрача” треба да обезбеде “убедљиве доказе” против било ког србског затвореника. Тако је по замисли тужилаштва, сведок RM-147 требало да постане један од најважнијих сведока-инсајдера, који је, будући да је био војник у војсци босанских Срба, сведочио о наређењима која је добио од надређених, о снајперским гађањима. Ово је један од суштинских елемената у предмету, када кривицу за жртве снајпериста, Трибунал треба да наметне Србима. Због тога и не чуди да се тако важни сведоци саслушавају на затвореним седницама. То је осигурање од било каквог неуспеха и ослобађајуће пресуде, која би се могла донети током јавног суђења.
Такође је битно обратити пажњу на то, какву су тактику понашања изабрале судије. Осим повременог претећег тона, најчешће изабран стил понашања судија је био … неразумевање. Судије непрекидно прекидају адвокате генерала Младића питањима – шта желите да докажете? При том, овакво неспретно понашање судија изгледа чак непристојно, јер је циљ одбране апсолутно јасан и штавише очигледан – ради се о доказивању неуспеха сведока тужилаштва. На тај начин су судије отворено стале на страну тужилаштва и на сваки начин демонстрирају да су они задовољни исказима сведока оптужбе, верујући им беспоговорно и “чудећи се” шта то одбрана “покушава да докаже”. Међутим, судије су претерале – овакав начин понашања више је него очигледан и толико наметљив, да представља непремостиву препреку за заштиту права на унакрсно испитивање. Другим речима, судије су заборавиле на своју непристрасност и обављају посао тужилаштва, јер приговор на одређено питање треба да изнесе тужилац а не судија. Међутим, овај Трибунал је направљен као једна целина тужилаштва и судија. Према члану 11. Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију, Трибунал се састоји од “Претресног већа и Тужилаштва”. Шта се може боље рећи за Статут МТБЈ!
На тај начин, невиђено кршење права оптуженог од стране Тужилаштва и агресивно понашање судија, јесу “објективно утврђени” - почетак суђења против генерала Ратка Младића показао је да Тужилаштво нема реалних доказа против генерала Младића, него да се ради о фалсификовању чињеница и отвореним лажима, којима се покушава прикрити ефикасна одбрана.