Бранко Радун: Ко је газда - разбистравање

Како се то десило? Вероватно би резултат одмеравања снага био другачији да је премијер имао другог човека „наспрам себе” па би, иако је трећепласирани на изборима, успео да се избори за доминантнију позицију у влади. Иако је медијски и политички старт премијера Дачића био ефектан и деловао као наставак ефикасне предизборне кампање, ипак, та се предност „играча одлуке” који успева да добије максимум за себе и своју странку добрим делом истопила.

Ко год се бави политиком зна да ,,није све у медијима”, већ пре свега у акцијама које имају стратешки смисао и делују на више нивоа. Тако је на пример кампања против корупције на високом нивоу коју предводи Александар Вучић, а подржавају „институције система” почела да „отвара” одређене кругове моћи и утицаја који су до сада били недодирљиви. Таквом офанзивном акцијом је наметнут темпо другим политичким играчима, како оним у влади тако онима ван ње. У неким политичким круговима је видљива бојазан да ће обрачун са корупцијом довести до људи који су блиски њима. То наравно ствара несигурност код оних према којима води „истрага” а јача оне који акцију борбе против корупције предводе.

Друга акција која је потекла од СНС-а, а имала за циљ да промени састав локалне власти у Новом Саду којом би се сломио темељ моћи „аутономистичке коалиције” Пајтић–Чанак је исто тако довела СПС у пасиван па и незавидан положај. Са једне стране они су желели да балансирају између СНС-а и ДС-а, те да на томе профитирају тако што ће на нижим нивоима власти да остану у коалицији са демократама. Но СНС је желећи да ослаби позиције ДС-а у Војводини, али и да СПС пристане да га следи извршио снажан притисак на социјалисте. Иако се на почетку чинило да ће се социјалисти одупрети захтевима коалиционог партнера, који су слични онима на које су пристали 2008, тада од ДС-а, временом је тај отпор ишчилео. Но одлука о томе ко ће коначно имати власт у Новом Саду или прецизније када ће власт бити „прекомпонована” у овом моменту не зависи од односа напредњака и социјалиста. Нови Сад је тест за нову владајућу коалицију и показатељ новог односа снага унутар ње.

На крају, трећим потезом који има стратешке импликације – уговором о сарадњи Србије и Русије у области војне индустрије и безбедности, Вучић се и у јавности представио као кључни човек нове владе који доминира у њој и даје јој правац и темпо. Наиме овим стратешким уговором, уколико се ефикасно реализује, обновиће се готово сасвим пропала србска војна индустрија, модернизовати ослабљена војска и земља финансијски ојачати. Тиме се стварају основе и за нову активнију спољну политику и стабилнију унутрашњу. Јер сви знају, па и дечаци од десет година, да онога ко је слаб сви нападају и уцењују, а јаког респектују. Овим стратешким уговором се ствара прилика за бољи статус Србије и на истоку и на западу, пре свега кроз мало другачији баланс снага, а да се истовремено превише не иритира Запад. Једини успешан приступ подразумева да у оквиру реалних односа снага на терену који претпоставља доминацију Англосаксонаца покуша остварити одређени помак између осталог и игром на „руску карту”. Неко би рекао то је блеф или маркетинг, а други да је то политика, но суштина је иста.

Финиш те Вучићеве летње политичке офанзиве је био Аеромитинг на коме се и пред широм домаћом и међународном јавношћу симболично најавила нова спољнополитичка позиција Србије која је барем у сегменту руско-србских односа у области одбране започела стратешку еволуцију. Колико ће се у томе успети и докле ће се доћи видећемо, као уосталом и у вези са ,,ратом” против високе корупције. Но за сада је само јасно да се Александар Вучић наметнуо као доминантан играч на политичкој сцени, а да га Дачић и остали следе. Јасно је да Дачић неће бити ,,нови Цветковић” али исто тако је за сада јасно да ће, ако не дође до ново преокрета, прихватити и да није прва виолина у влади.

 

Извор: Политика