Депресија мора да се излечи

Депресија је често обољење које може да буде веома озбиљно. Код оболелог узрокује значајан психолошки дистрес, смањује квалитет живота, доприноси поремећеним односима у браку и породици, смањује продуктивност и радну способност оболелог. „Међутим, ово стање се често не препознаје и не схвата се озбиљно. Не перепознају је људи који од ње пате, њихове породице, па чак ни лекари”, каже мр сц. мед. др Горица Ђокић. спец. неурологије, чија је ужа област бављења неуропсихифармакологијом, и додаје:

„Много наших људи сваки психијатријски поремећај, па и шизофренију назива депресијом. Свега једна четвртина људи мисли да депресија мора да се лечи антидепресивима, а и од тога велики број мисли да антидепресиви стварају зависност. Ипак, најалармантније је то што већина људи и даље мисли да особа може сама да се избори са својом болешћу, да то може да се реши разговором са блиским особама или психотерапијом (што јесте битан, али не и једини начин лечења депресије), што, наравно, није могуће. Један део лекара такође мисли да пацијенте који имају објективне разлоге за депресивност не треба лечити, или да лечење не мора да се настави ако је пацијенту боље”.

Због чега настаје

Склоност ка оболевању од депресије зависи од многих фактора: од генетских, преко типа личности до социјалног окружења. Али, најважнију улогу има поремећај у функционисању неуротрансмитерских система у мозгу, превасходно серотонина, норепинефрина и допамина. Према подацима из Велике Британије, на 2.500 пацијената који се јаве лекару у примарној здравственој заштити годишње, 400 их има недијагностификовану и нелечену депресију, 100 има дијагностификовану и лечену депресију, свега 10 их се јави психијатру, троје има тешку епизоду самоповређивања, а један изврши самоубиство.

Симптоми

Депресивни поремећај се карактерише сниженим, иритабилним или апатичним расположењем, недостатком животне енергије, губитком интересовања и немогућношћу уживања. Други чести симптоми су: лоша концентрација, недостатак самопоуздања и самопоштовања, осећање кривице и безвредности, песимизам или црне мисли, идеје самоповређивања, мисли или радње, поремећај спавања и апетита. Тежина епизоде депресивног поремећаја зависи од дужине трајања, тежине, типа и бројности симптома, радне способности, способности обављања свакодневних обавеза и способности одржавања личних контаката и породичних односа.

Лечење

Лечење депресивне епизоде, осим ако је према мишљењу стручњака изузетно блага и краткотрајна, мора да подразумева фармакотерапију, а идеални концепт лечења јесте комбинација фармакотерапије и психотерапије, посебно когнитивно-бихевиоралне терапије која је у свету најприхваћенији метод у лечењу депресије.

Што се лекова тиче, подразумева се давање индивидуално бираних антидепресива у најмањем трајању од три до шест месеци, у зависности од особина сваког пацијента понаособ и клиничке слике њихове болести.

Антидепресиви који су најчешће у употреби делују путем серотонинергичког система, као што је нпр. „Coaxil” или серотонинских рецептора (ССРИ), нпр. „Cipralex", "Seroxat", "Zoloft, "Flunisan"; или путем серотонина и норепинефрина, нпр. ”Anafr-anil", "Calixta", "Amyzol„; или путем норепинефрина и допамина, нпр. "Zyban".