Ан­дри­је­ви­ца да бу­де Про­кле­то Ли­јев­но

– На­род­на пје­сма „Ста­ри Ву­ја­дин” ука­зу­је да је њен глав­ни ју­нак био по­но­сан и ча­стан чо­вјек ко­га ни нај­те­же му­ке ни­је­су на­тје­ра­ле да ука­ља образ и из­да нај­бли­же. Он је иза­брао ју­нач­ку смрт, јер ни­је мо­гао да под­не­се из­да­ју и жи­вот без ча­сти и до­сто­јан­ства. Љу­ди слич­ни Ста­ром Ву­ја­ди­ну вје­ко­ви­ма су жи­вје­ли на про­сто­ру Ва­со­је­ви­ћа, спрем­ни да хра­бро од­го­во­ре сва­кој не­ма­ни ово­га сви­је­та. Ме­ђу­тим, да­нас је Ан­дри­је­ви­ца по­ста­ла мје­сто гдје жи­ви на­род ко­јем је ак­ту­ел­ни ре­жим ста­вио до зна­ња да ће би­ти му­чен и про­му­чен уко­ли­ко не по­сту­пи она­ко ка­ко то од ње­га зах­ти­је­ва Ми­ло Ђу­ка­но­вић. Та­кав од­нос је до­вео до све­у­куп­ног по­ср­ну­ћа Ан­дри­је­ви­це, ко­јој због све­га што се де­ша­ва нај­бо­ље при­сто­ји име Про­кле­то Ли­јев­но, јер је Ли­јев­но у на­род­ној пје­сми про­кле­то за­то што су оку­па­то­ри у ње­му му­чи­ли сво­је за­тво­ре­ни­ке, исто она­ко као што то пред­став­ни­ци од­на­ро­ђе­ног ре­жи­ма ра­де да­нас у оку­пи­ра­ној Цр­ној Го­ри – на­гла­сио је пред­сјед­ник Управ­ног од­бо­ра Удру­же­ња Ва­со­је­ви­ћа „Ва­со” Зо­ран Ла­ку­шић.

По ње­го­вом ми­шље­њу мно­го је раз­ло­га због ко­јих би тре­ба­ло по­др­жа­ти на­зна­че­ну ини­ци­ја­ти­ву и та­ко на сим­бо­ли­чан на­чин ука­за­ти сви­је­ту да је Ан­дри­је­ви­ца за­и­ста по­ста­ла мје­сто у ко­ме се не мо­же ор­га­ни­зо­ва­ти не­ки нор­ма­лан жи­вот.

Ста­ри Ву­ја­дин је сим­бол пра­вог срп­ског хај­ду­ка, спрем­ног да се жр­тву­је за дру­ге. Ње­го­ва љу­бав пре­ма уз­ви­ше­ним иде­а­ли­ма је би­ла ја­ча од соп­стве­не смр­ти. Да­нас је та­квих иде­а­ла све ма­ње, а и они ко­ји би хтје­ли у хај­ду­ке, као Ста­ри Ву­ја­дин, не­ма­ју куд, јер им је овај ре­жим по­сје­као шу­ме и уни­штио све оно од че­га је на­род Ва­со­је­ви­ћа кроз вје­ко­ве жи­вио и оп­ста­јао. По­ред то­га, хај­ду­ци­ма су по­треб­ни ја­та­ци, од­но­сно до­бри до­ма­ћи­ни ко­ји ће их хра­ни­ти и спа­са­ва­ти. Да­нас у Ва­со­је­ви­ћи­ма ви­ше не­ма пра­вих до­ма­ћи­на, јер су се­ла уни­ште­на, а не­ка­да­шње га­зде пре­тво­ре­не у си­ро­ти­њу. Бив­ше га­здин­ске ку­ће, умје­сто пу­ним ам­ба­ри­ма и то­ро­ви­ма, да­нас се хва­ле со­ци­ја­ла­ма – на­во­ди Ла­ку­шић, до­да­ју­ћи да је то раз­лог ви­ше да се Ан­дри­је­ви­ца пре­и­ме­ну­је у Про­кле­то Ли­јев­но. 

Он је ис­та­као да ће Ва­со­је­ви­ћи вра­ти­ти из­гу­бље­ни сјај са­мо ако Ми­ло Ђу­ка­но­вић и ње­го­ви исто­ми­шље­ни­ци оду са вла­сти. На­гла­сио је да је на­ро­ду Ан­дри­је­ви­це у овим бе­суд­ним вре­ме­ни­ма оста­ло са­мо да се бра­ни ри­је­чи­ма. 

– Тур­ци су Ста­ром Ву­ја­ди­ну пре­би­ја­ли и но­ге и ру­ке. При­је­ти­ли су му да ће му очи из­ва­ди­ти. Али Ву­ја­дин им од­го­ва­ра ри­је­чи­ма, је­ди­ним оруж­јем ко­јег је у там­ни­ци имао. Та­ко се и ми да­нас је­ди­но мо­же­мо ри­је­чи­ма бра­ни­ти, јер нам све дру­го узи­ма­ју. Узи­ма­ју нам је­зик, узе­ли су нам Ко­со­во, уда­ра­ју нам на цр­кву, уки­ну­ли су нам пра­во на рад, по­ру­чу­ју­ћи омла­ди­ни, она­ко из­ме­ђу ре­до­ва, да су дро­га и кри­ми­нал ње­на бу­дућ­ност. Зар то ни­је рав­но про­клет­ству, кад је­дан ми­ни­стар од­лу­чу­је ко­ја ће се чи­ста­чи­ца за­по­сли­ти у не­ком мар­ке­ту. Зар то ни­је про­кле­ти­је од Про­кле­тог Ли­јев­на. То про­клет­ство ће не­ста­ти оно­га тре­нут­ка ка­да с вла­сти оду Ми­ло Ђу­ка­но­вић и ње­го­ва дру­жи­на. Та­да Ан­дри­је­ви­ца ви­ше не­ће би­ти Про­кле­то Ли­јев­но, не­го мје­сто у ко­јем ће се вра­ти­ти на­да за бо­ље сју­тра – по­ру­чио је Ла­ку­шић. 

Д. Јо­во­вић

 

Пред­сјед­ник Удру­же­ња срп­ских књи­жев­ни­ка у отаџ­би­ни и ра­се­ја­њу Бра­но Ота­ше­вић на­во­ди да сви Ва­со­је­ви­ћи тре­ба до­бро да из­а­на­ли­зи­ра­ју пје­сму „Ста­ри Ву­ја­дин” и да из ње из­ву­ку од­ре­ђе­не по­у­ке. 

– Пред­ла­жем свим Ва­со­је­ви­ћи­ма да се до­бро су­о­че са пје­смом „Ста­ри Ву­ја­дин”, јер кад не­ко кре­не да уни­шта­ва ду­хов­не и кул­тур­не ври­јед­но­сти јед­ног на­ро­да, ну­де­ћи му не­што што не­ма ве­зе са здра­вим ра­зу­мом, он­да је то рав­но про­клет­ству. Кад се љу­ди од зна­ња и пе­ра по­ти­ску­ју не­гдје на мар­ги­не, а на њи­хо­ва мје­ста до­во­де не­зна­ли­це, то је рав­но про­клет­ству. Ако то при­хва­ти ве­ћи­на на­ро­да он­да се ту мо­ра упо­три­је­би­ти још те­жа ри­јеч. За­то ра­зу­ми­је­мо уну­тра­шњу гор­чи­ну свих Ва­со­је­ви­ћа ко­ји од ве­ли­ког ја­да пред­ла­жу да се Ан­дри­је­ви­ца на­зо­ве Про­кле­то Ли­јев­но – ка­зао је Ота­ше­вић. 

 

Ста­но­је Сти­јо­вић: – Из да­на у дан све ви­ше до­би­јам ути­сак да је на Ан­дри­је­ви­цу па­ла не­ка ве­ли­ка ана­те­ма, јер ов­дје, за­хва­љу­ју­ћи љу­ди­ма из вла­сти, жи­вот по­ла­ко не­стаје. Не­ста­ју оби­ча­ји, га­зе се ду­хов­не ври­јед­но­сти, док је си­ро­ма­шних све ви­ше. Све је као у оној на­род­ној – Сми­сли­ли су му­ке за гор­ске хај­ду­ке. За­то ми­слим да тај на­зив Про­кле­то Ли­јев­но у овом тре­нут­ку од­го­ва­ра Ан­дри­је­ви­ци из ко­је сви од­ла­зе, а у њу се ни­ко не вра­ћа.

Ти­хо Ки­ћо­вић: – Во­ђе са­да­шњег то­та­ли­тар­ног ре­жи­ма у Цр­ној Го­ри су на­тје­ра­ле овај на­род да из­гу­би мо­рал. Са­мо они нај­хра­бри­ји су оста­ли чи­сти. То се нај­бо­ље ви­ди на при­мје­ру Ан­дри­је­ви­це, гдје су се не­ка­да на пр­сти­ма мо­гли пре­бро­ја­ти они ко­ји су да­ва­ли ле­ги­ти­ми­тет бе­за­ко­њу Ми­ла Ђу­ка­но­ви­ћа. Да­нас је при­ча са­свим дру­га­чи­ја, јер је на овим про­сто­ри­ма по­си­јан страх. За­то ми­слим да би Ан­дри­је­ви­ци тре­ба­ло да­ти име Стра­шно Про­кле­то Ли­јев­но, јер то жа­ло­сни­је зву­чи од сва­ке жа­ло­сти.

Стан­ко Сто­ја­но­вић: – Ово је го­ре од Про­кле­тог Ли­јев­на, јер му­ке овог на­ро­да тра­ју већ дви­је де­це­ни­је. Сви смо ми гур­ну­ти у је­дан ам­бис из ко­јег мо­же­мо иза­ћи са­мо ако се осло­бо­ди­мо на­ка­рад­ног по­рет­ка ко­ји вла­да у Цр­ној Го­ри. Тек та­да ће не­ста­ти ова му­ка ко­ја се над­ви­ла над Ан­дри­је­ви­цом.