БЕЗ СВЕТОГ САВЕ ЦРНА ГОРА НЕМА БУДУЋНОСТИ

08.12.2013. год.

Разговор са јеромонахом Игњатијем Шестаковим, сабратом Сретењског ставропигијалног манастира у Москви, уредником најпосјећенијег православног сајта нас свијету Православие.Ру и његове српске верзије, великим добротвором србског народа или «Србом» како га зову његове колеге и сабраћа, направили смо у Никшићу, уочи прославе Савиндана. Отац Игњатије је по струци историчар, чији је дипломски рад везан за тему Српске православне цркве у току Другог свјетског рата... Иначе, отац Игњатије одлично говори србски, чак је и разговор који је пред вама, вођен на србском језику. Поводом прославе Савиндана, на позив Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија, јеромонах Игњатије је стигао у Црну Гору и благословом Руске цркве, и топлим светосавским бесједама на академијама у Беранама, Андријевици и Никшићу увеличао свечаности.

Разговор са уваженим гостом из Русије је вођен у Никшићу, испред цркве светог Василија Острошког, а поред споменика Пресветој Богородици Курској, не случајно, јер ти споменици су наставак оне духовне потке коју је започео Свети Сава, који нам је и довео угледног и драгог госта из Русије.

Повод Вашег доласка у Црну Гору је прослава Светога Саве. Ви нам доносите благослов Руске Цркве, Мајке Русије... У Беранама сте изговорили реченицу да је Свети Сава наш темељ. Наш? У ком смислу наш?

Наш – свесловенски светитељ. То није само патетично речено поводом празника, него то је једноставно тако, јер Свети Сава је општесловенски светитељ и не смијемо да заборавимо да је у вријеме док је Русија била под Татарима и док је била политички слаба, тада код нас у Русији постојао тзв. јужнословенски књижевни утицај, који је имао изузетан значај за Русију. То знају студенти и професори руске књижевности и историје. Ми смо то наслеђе Светог Саве добили преко богослужбених текстова, и да се тада Свети Сава није потрудио на умножавању својих ученика и на преписивању светих књига, и нама Русима би било много теже. Име Светога Саве у Русији је познато од 12-13 вијека, кад се први пут појавило у једном љетопису. Након тога његов култ ширио се међу Русима. Свети Сава je поред свога оца преподобног Симеона, био један од најпознатијих светаца у Русији. Његово житије је често преписивано, и не само то, био је преведен његов Типик. А то је пуно значило за Русе.

Кад је у ствари почео да се шири култ светог Саве у Русији? Да ли је то било вријеме цара Ивана Грозног?

Да, за вријеме цара Ивана Грознога, али и раније. Не можемо ширење светосавског култа везати само за име Ивана Грозног. У његово вријеме име Светог Саве је било ушло у Велики љетопис,тзв. Љетописни свод. То је велико дјело, које није само писано него и илустровано. То је читава историја од Адама до Ивана Грозног. Тамо је ушло доста информација, рецимо о Грчкој, Србији. И тада се тамо нашао Немањићки родослов и Житије Светог Саве. Бака цара Ивана Четвртог је била Српкиња, Ана Јакшић. Пошто је Иван Грозни рано изгубио оца, њега је бака буквално васпитала и вјероватно је он као мали читао Житије Светог Саве као неку дјечју књигу. Касније је наредио да она уђе у поменуту историју.

Послије освајања Казања, цар је наредио да се одслика Архангелски саборни храм у Кремљу, у коме су сахрањени сви руски велики кнежеви и цареви из династије Рјурикович. На стубу са лијеве стране храме насликана је велика фреска са ликовима преподобног Симеона и Светог Саве, што је заиста нешто посебно, јер у читавом том ансамблу фресака, у овом храму нема никога више од страних владара и светитеља, осим Светога Саве, преподобног Симеона, цара Лазара и једног византијског императора. Тако да је име Светога Саве заиста било познато у Русији. Значи, он није доживљаван као страни, него као домаћи светац.

Крмчија Светог Саве је утицала колико на црквено, толико и на световно законодавство...

Јесте, Крмчија је више пута превођена. Осим тога, често су долазиле избјеглице са Балкана који су носили са собом Крмчију и она је, као што сам рекао, неколико пута преведена на руски језик и тако ушла у нашу црквену књижевност.

Свети Сава је утемељивач Српске цркве и српске државе. Који је руски светитељ са којим бисте упоредили светога Саву?

Тешко је упоредити, јер Свети Сава је вишезначан и ...ми немамо светитеља који би се могао упоредити са њим по тој вишезначности, јер Свети Сава је био и први србски државник, и архиепископ, и измиритељ, и народни учитељ...

...Можда са светим Сергијем Радоњешким?

Да можда, али наша историја је ишла мало другачијим током, и тешко је направити поређење. Можемо га можда упоредити по том нивоу колико је он значајан за народ, као што су наши велики светитељи Сергије Радоњешки и Серафим Саровски.

Ви уређујете странице у «Православној енциклопедији» које се тичу историје Српске цркве. Које изворе за то користите?

Свакако, српске. Имам своју библиотеку, дјела на србском, «Историју Српске цркве», «Српске јерархе», а користим и неке руско-српске изворе, хагиографске изворе... Ваши научници су приликом писања неких дјела често користили руске изворе. То је једна ствар, а друга ствар често у вашој стручној литератури има неких фус нота које указују на руске изворе. Тако да је то све помијешано, али више користим српске изворе.

Свети Сава је казао да смо ми исток на западу и запад на истоку. Он је родоначелник србско-руских веза и Вас је данас довео овдје у Никшић, ту испред споменика Курске Богородице и цркве која има дубоке везе са Русијом, а у близини је и мост који народ зове Царев мост (мислећи на руског Цара). То нијесу споменици који говоре само о симболима повезаности, него живи споменици, живе везе два народа, а да те везе и те корјене које је управо свети Сава посадио и учврстио не може да одува никакав вјетар, доказ сте и Ви који сте данас овдје. Откуда та љубав према србском народу?

Па не знам, то ме често питају... То је вјеровато нешто ирационално. Нека ирационална љубав која се не може објаснити, која се просто родила, али ипак томе су допринијели неки сусрети, догађаји. Иначе, између србског и руског народа увијек је постојала и постоји та љубав. Из свог искустава могу да вам кажем да Руси који чак и нису црквени, који не знају ни гдје се налази Србија и Црна Гора, много више воле србски народ, него неки други словенски народ или рецимо Грке. То је нешто што постоји унутра нас. А историјски подаци су доказ да то није случајност, да су постојале родбинске везе између Немањића и Рјуриковича, да су постојале црквене везе, да смо ми Руси читали српску књижевност и ви Срби руску. То је некако ушло у наш живот, у наше национално биће. То је духовно-генетска љубав. А што се мене тиче, то се просто десило...

Важно је да богатство које добијамо у међусобном општењу, да га сачувамо и да схватимо његову цијену. То је узајамно богаћење. Нажалост, не схватају то сви. Ми не можемо да будемо раздвојени. Постоји неки импулс за наше јединство. Сад се мало помјерило то словенско јединство и изгледа као нека бајка, често исмијавана, али то је у ствари озбиљна ствар, без које не можемо да постојимо. Можемо да говоримо о било каквим вриједностима, али без вриједности нашег духовног јединства, и националног и културног, ми не можемо бити прави Срби и прави Руси.

Доказ те љубави и бриге је сајт Православие.Ру и његова србска верзија, која пoстоји скоро двије године. Колико је тај сајт, односно његова србска везија посјећена?

Доста добро је посјећена, јер Срби уопште доста добро читају и руску верзију, и кад смо отворили ту српску верзију, у старту смо смо имали велики број посјетилаца, много више него неки, да кажем, црквено–патриотски сајтови који су блиски по тематици. Сад ширимо преко фејсбука ту своју активност и ускоро ћемо бити на нивоу најпосјећенијих србских сајтова, имамо ту амбицију. А наш је циљ да донесемо што више информација, прво неких позитивних информација о животу Руске цркве, да представимо неке наше данашње писце, дјелатнике, да унесемо мало тог православног оптимизма у наш живот. Ја знам колико је то значајно и колико то озбиљно утиче. Кад рецимо пишеш о некој новини која се дешава у Русији, доста се често пута деси да се то понови у Србији. Рецимо, кад је у Русији почела борба против алкохолизма и забрана продаје алкохола, кад сам дошао у Србију, видио сам да се и ту десило нешто слично... Вјероватно је постојао неки утицај. То је примјер како ми једни на друге позитивно утичемо... Даље, преносимо нека своја искуства, рецимо како Црква ради у војсци, како Црква ради у затвору... Можда нисмо успјели онолико колико бисмо хтјели и морали... С друге стране акумулишемо информације из живота Српске цркве, србског народа и српске културе уопште, из читавог свијета. Често Срби међу собом нису сложни, и неки људи из ината не читају неке званичне српске црквене новине, али они врло радо читају кад то преносе Руси, тако да ми ту имамо неку прерогативу. Људи читају на нашим сајтовима и оно што ми нијесмо написали, дакле што преносимо са других сајтова. А све то служи уједињењу србског народа и српске културе. Сада смо добили неколико дописника из Србије и са Косова и отворени смо за сарадњу.

Поменусте Косово... Ви сте лично били више пута на Косову и доносили помоћ. Нарочиту пажњу посвећујете Косову.

Да, нарочиту пажњу. Можда то и због неких личних веза и што наш манастир, води програм помоћи за Косово и Метохију. Сада не само наш манастир, него и други манастири по благослову Патријарха Кирила, укључили су се у програм помоћи Србској цркви на Косову и Метохији. А наш – Сретењски манстир – игра улогу координатора у том послу. Понекад изгледа да ми преносимо негатив дешавања. Међутим, ми преносимо и позитив о томе да народ тамо живи. Косово је за нас посебна тема коју пратимо колико можемо, и вјероватно ћемо то радити и у будуће.

Како Ви видите расплет косовске драме?

Oво питање, сасвим јасно не може да се ријеши за један дан. С једне стране, овдје постоји неколико објективних фактора, међу њима је демографски фактор. Албанаца на Космету је неупоредиво много више него Срба, чак и ако се врате сви они Срби који су протјерани.

Косово је велики цивилизацијски, општеправославни, општехришћански проблем, јер овакви процеси дешавају се не само на Косову, него и на Блиском Истоку, и у Русији, и уосталом у многим мјестима. Знате да је из Чеченије протјерано око двеста-триста хиљада Руса, од којих се вратило можда само десет хиљада. Дакле домографски проблем је демографски проблем, и нико осим нас самих није крив за то што ми сами нијесмо хтјели да живимо нормално.

С друге стране, треба схватити да су Косово и Метохија у садашњим границама дуго времена били у саставу Османске империје, и да су и у тим околностима Црква и народ преживјели. Ми морамо да схватимо да то није нешта ново. Није ни толико трагично, како неки говоре да је све изгубљено, да је неповратно изгубљено. Али, дозволите да се вратимо у прошлост, у историју. Косово је постојало, и светиње такође, у Османској окупацији, у тежим условима. Говоримо о томе да ми треба да се припремимо за озбиљу активност, озбиљну у смислу и молитве и трпљења, да стварамо нормалне породице и живот.

Наравно, потребно је и на међународном нивоу искористити сву могућу силу да се заштити србска државност и србски народ на Косову и Метохији, у првом реду, наравно, православне светиње. Истовремено, ма какве биле околности не треба дизати руке. За један дан «чаробна атомска ракета» не може долетјети и побити све наше непријатеље... Треба бити реалан и наравно свакодневно дјелати.

Што се тиче просвјећивања, јасно је да србска дјеца морају да знају шта је Косово и гдје се налази... Много људи које, на примјер, сретенеш у Београду, никада нијесу били на Косову, што је веома чудно, јер да се дође до Косова аутомобилом потребно је шест-седам сати. У чему је проблем? Ми имамо срце, али с главом нешто није у реду. Ето о чему треба говорити! Ја сада не кривим Србе што сви они нијесу сјели у аутобус и отпутовали на Косово. Ипак, прилично је чудно када видиш одрасле људе који имају по четрдесет, педесет година, и који имају довољно слободног времена, и који су при томе вјерници, а никада нијесу били на примјер, у Дечанима.

...Ваљда што је појам простора другачији код вас Руса...

Да појам простора је другачији... Добро, ја нисам био у Кијеву, Мајки руских градова, али у Кијеву је ситуација другачија. Овдје има људи који не знају неке основне ствари. Бивало је у историји таквих ситуација да су народи протјерани са својих огњишта, али су чували ту своју традицију, знајући да ће некада да се врате. Али, треба радити на томе. Не смију се дићи руке и рећи: ето сад смо изгубили.

То је сложено питање. И чак ако замислите да се сада велика и моћна Русија свим силама заузме за то питање, шта на крају крајева може да уради? Да пошаље ракете да засипају са неба, или да пробије метро линију Москва – Приштина? Треба схватити да је овдје у питању велики цивилизацијски проблем. Ако губимо, значи да ми имамо неки проблем, ми сами, наши политичари.

Треба радити непрекидно, у смислу да треба васпитавати дјецу и друштво, да би схватили значај Косова и значај светиња, не само у србском него и у општељудском смислу за источно хришћанство и цивилизацију. И на сваки начин помагати једни друге. Треба да процјењујемо ствари шта је за нас важније, ко су наши ближњи у првом реду.

Како изгледа живот у вашем манастиру?

Наш живот изгледа градски. Братство манастира чини око четрдесет монаха и искушеника. Ми се углавном бавимо мисионарењем. Имамо велику издавачку кућу, једну од највећих у Руској цркви, имамо сајт, велике књижаре у којима се концентрише наша литература, имамо и богословију, у којој студира 150 студената и која постоји од 1999 године.

Кад кажем богословија, да објасним да је то код нас висока школа. Углавном, наши монаси имају високошколско образовање и многи од њих су професори, предавачи...

Редовно имамо богослужења. Код нас долази доста народа, у цркви пјева наш хор који је такође мисионарска група која путује по читавом свијету... Наши богословци и монаси иду по затворима, болницама, исповиједају, причешћују, хор даје концерте. Имамо дом за инвалидну дјецу. Игуман је благословио да мисонаримо путем радија, телевизије, да идемо у разне институције, просвјетне установе. На примјер, за Божић смо ишли у велики онколошки центар. Тамо смо за дјецу организовали концерт, причестили их и подијелили поклоне.

Ми више радимо са народом, наш манастир није класичан, него нешто између парохијског храма и манастира.

Контактирате ли са Србима у Москви, и са братијом на Србском подворју?

Редовно идем на Савиндан и на дан Светих Петра и Павла кад се слави на Подворју. Доста се дружим са студентима који студирају на Академији и у Московској богословији. Контактирам са амбасадом. Код нас у манастир долазе Срби, преко њих сам и упознао прве Србе.

Порука

Могу да пожелим да народ чува наслеђе Светог Саве јер без тога нема ни народа. Можемо говорити о још неким вриједностима, али које су то вриједности вриједније од тога? Без светосавских вриједности нема будућности, то је као да се себи одсијече корјен. Нема будућности за ту свету Црну Гору без светитеља Саве. Нема алтернативе. Држава би постојала, али само географски, може се она звати и Белоснежна, и Црноморска, и Високобрдска и како год ко хоће, али без Светога Саве то неће бити та Црна Гора коју ми знамо из историје.

Извор
http://www.pravoslavie.ru/

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Трамп запретио Нетанјахуу повлачењем подршке — AXIOS

Амерички председник је, како се наводи, позвао израелског премијера да не покреће поново рат пуних размера са Ираном....

Тужилац који је издао налог за хапшење Путина суспендован због оптужби за сексуално узнемиравање

Биро Скупштине држава чланица Међународног кривичног суда (МКС) суспендовао је тужиоца Карима Кана, који је оптужен за сексуално узнемиравање, наводи се у саопштењу за јавност организације. Кан је својевремено...

ЕУ је можда „закаснила“ да заустави миграциону „инвазију“ — Хегсет

Изјава америчког секретара за рат уследила је у тренутку када се Брисел припрема да спроведе најамбициозније миграционе реформе у последњих неколико година....

Захарова: НАТО тежи да потчини цео Балкан и Србију откине од Русије без обзира на последице

На редовном брифингу ванредно одржаном 4. јуна под кровом Санктпетербуршког међународног економског форума, и који је у највећем делу био посвећен терористичком злочину кијевске хунте у Старобељску, Марија Захарова...