Велика злочин не заборавља

Пригрљена скутом намргођеног Чакора, село Велика, кроз времена страдалничка и мученичка, али увијек горда и побједничка одолијевала је и одолијева, како временима и невременима тако и бројним најездама и крвавим походима који као да нијесу умјели да је заобиђу. Али, ни у најтежим тренуцима она није сагињала главу, већ су Величани држећи се оне народне – у добру се не понеси а у злу не понизи и слиједећи многе сличне максиме себи пронашли прочеље у плејади мученика и страдалника, и увијек једнако храбро и пркоснички одолијевали онима који су само умјели да се понизе и такви остали за сва времена. Тако се Величани и данас живо сјећају својих 428 жртава, неки кажу да је та бројка и око 600, и сваког 28-ог јула тог стравичног дана покоља и пакла, када су на тај дан 1944. године сви они били поклани, побијени или запаљени за непуних два сата, са намјером непријатеља да им и траг затре, али ипак њихов траг је остао широк, висок и свијетао. Зато су Величани као помен својим жртвама скорије направили цркву Кирика и Јулите, такође страдалника у једном времену. Овог 28.јула, дајући помен тим жртвама, литургију у цркви у Велици држао је владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки са свештенством, говорили генерали Момо Радевић и Милан Гојковић, проф.др Вук Огњановић и Бранислав Јокић у име Удружења Величана из Београда.

Како се не може заборавити невино проливена крв сина Кирика и Јулите, чије име ова црква носи, кога су безвјерници убили зато што им се није хтио покорити, тако се, такође, не може заборавити ни проливена крв величких мученика. Него, ако смо, а јесмо, ми склони забораву, Бог нас подсјећа и опомиње да се свега морамо сјетити, па се ево у славу њега данас сјећамо и помен држимо тим невиним жртвама, гдје је највише било стараца, жена и дјеце рођене а и оне нерођена која су такође била поклана. Данас на овом скупу захваљујем се племену Радевића, који су домаћини овогодишњег скупа и који нас домаћински скупише и дочекаше и нека им Бог благослови, а такође исто то упућујем и братству Бошковића који су домаћини наредне године и данас дио колача преузимају од Радевића – казао је, између осталог, владика Јоаникије.
Испред племена домаћина, генерал у пензији Момо Радевић подсјетио је присутне на та злогласна времена и жртве покоља, и казао да поводом овог традиционалног скупа код цркве Кирика и Јулите, уједно се чини помен величким страдалницима.
-Традиционално смо се браћо и сестре окупили пред овим храмом Кирика и Јулите, да се сјетимо њихове жртве, али и свих величких великомученика невино страдалих и у ватру бачених од стране балистичко-волентарских слугу из Плава, Гусиња, Ругове и Метохије, а само зато што су припадали православној вјери и били вјековни граничари и вјечити борци за слободу и правду, не желећи ниједног тренутка да буду нечији вазали. На данашњи дан тог сунчаног јутра 1944.године, припадници злогласне Скендер бег и СС дивизије уморише 428 невиних душа за тако кратко вријеме, за два сата. На тако малом простору убити толико душа, без шансе да се бране, није забиљежено у историји ратовања, при чему су неке породице и затрте – подсјетио је Радевић.

Радевић је истакао како је ово још табу тема и да је недовољно испитана, те се оперише са бројком од 428 жртава, а да је она много већа, па чак, како је казао и око 600, јер има људи који су и до те бројке дошли, навео је Радевић и захвалио се свим присутнима, а посебно Епархији будимљанско-никшићкој и његовом владици Јоаникију, који су, како је казао, заслужни за изградњу овог храма, а самим тим и у томе да ово саборовање постане традиционално, и у име племена Радевића храму поклонио икону светих Кирика и Јулите, рад академског сликара из братства Радевића, Марије Радевић.
Између осталих, и генерал у пензији Милан Гојковић, обраћајући се скупу и жртвама, казао је да је он својом књигом "Велика кроз историју", која је уједно тог дана и промовисана, направио покушај да се, како је казао, о скоро седмовјековној историји величких братстава нешто напише. „Желио сам овом књигом да младе генерације нешто више сазнају о својим прецима и историји, за коју нам неки савјетују да је заборавимо, иако они своју и те како знају и памте, па сам цијенио да једино писана ријеч траје, а тиме и младе побудим да и они пишу и не дозволе заборав".