Доминантан утицај Запада

Неспособност многих од њих да и данас схвате и прихвате ове просте чињенице је један од главних узрока наших проблема. Титова Југославија је деценијама била потпуно отворена за западну пропаганду. Антикомунизам, благо увијен у обланду „супротстављања совјетској хегемонији“, био је малтене званична идеологија. А главни циљ је, наравно, био стварање и подстицање русофобије. И зато није ни чудо да су данашњи главни англоамерички политички играчи у Србији - некадашњи руководиоци Титове партије, њихова деца и њихови „омиљени дисиденти“.
Међутим, и Југославија и све друго што није било потпуно под влашћу англоамеричког система, могло је за њих бити само оруђе за привремену употребу, које ће бити бачено под ноге чим се назре остварење главног циља - уништења Русије. Имајући то у виду, западне владе су све време водиле двојну политику према Титовој Југославији. Односи политичког, војног и економског савезништва на званичном нивоу, уз истовремено потхрањивање свих екстремних шовинистичких, фашистичких и терористичких група у емиграцији (на том плану деловање западних тајних служби према Југославији није се разликовало од деловања према другим земљама источног блока).

Шта данас рећи о комунистима и њиховој историјској улози, посебно у Русији и Србији, чији су нам примери најближи? Полазећи од погрешне премисе да је успостављање напреднијих и праведнијих друштвених односа партијско питање, опасно су потценили национално и верско, слабећи на тај начин националну свест и способност отпора агресији. Руски комунисти су те грешке схватили и према овим питањима данас имају сасвим другачије ставове, али су још далеко од тога да добију нову шансу за управљање државом. Српски комунисти су (због стављања Титовог режима у службу Запада) потпуно нестали као политички фактор. Има покушаја да се то промени.

Без обзира на поменуте историјске заблуде, комунисти су поставили највиши у политичкој историји стандард идеала части, поштења, саможртвовања за опште добро и били међу највећим херојима када год је нација била угрожена. Већи део државне и политичке елите Титове Југославије, па тиме и Србије, као њене федералне јединице, био је или у служби западних интереса или под доминантним утицајем западног начина мишљења. Група људи на челу са Слободаном Милошевићем схватила је крајем осамдесетих опасност која земљи, а посебно Србији, прети са Запада. У два наврата, почетком и крајем деведесетих, он је покушао да великим резовима у државној структури, елиминише амерички утицај.

Међутим, отпор који је земља током деведесетих, под његовим вођством, пружала агресији, завршио се поразом и окупацијом из два главна разлога - прво, англоамерички утицај је сувише дубоко ушао у друштво и државне структуре (па је чак у владајућој елити недостајала свест о томе у ком правцу теку збивања у свету) и друго, није било ослонца међу великим силама, односно Русија није била, због својих огромних унутрашњих тешкоћа, у стању да ефективно помогне очувању суверенитета Србије. Данас, међутим, Русија схвата две чињенице - да је једини народ у читавом региону који никада није ратовао против Русије - српски народ, као и да су англоамеричка агресија и отпор који је српски народ пружао, помогли Русији да схвати природу западне политике и да добије на времену да се припреми за сопствени ефективни одговор.