Поновна ћирилизација Срба

Изложба ћириличних иницијала Олигице Стефановић сликарке иконописца из Новог Сада ће бити отворена у Новом Саду у Прометеју (Трг Марије Трандафил) 22. маја са почетком у 20 часова, и у Београду у Руском Дому (Народног фронта) 23. маја у 18 часова. Повод за овај разговор је ваша најновија изложба “Ћирилица“. Реците нам нешто више о њој?

Изложба ћирилица је логичан наставак мог претходног сликарског рада и претходних изложби, како својом тематиком тако и одабиром мотива. Изложба „Фрагменти“ је била инспирисана старим рукописним књигама, а „Ћирилица“ је у целини посвећена нашем писму тј. Иницијалним словима као деловима рукописа, књига и писмености.

Зашто баш Ћирилица?

Ћирилица је део српског идентитета, сва проткана и изаткана од српске историје, од православља, а највише од живота српских светих људи и српских мученика. То свето и мученичко у српској историји је исписано ћирилицом и са њом је у неодвојивом јединству. Ова изложба је моје путовање кроз црквенословенску традицију, од раних хришћана преко Византије, Балкана до Русије. Ова света слова нас воде од Охрида до Студенице и Хиландара, Сопоћана, Мораче и Призрена, Жиче, Пећке Патријаршије и Дечана, Грачанице и Острога. Ова слова описују и осликавају једну свету географију и свету историју.

Одрећи се тог писма значи заборавити оно што смо били и што јесмо, наш трновит историјски пут, Светог Саву и Кнеза Лазара, то значи заборавити пламен са Врачара, плаву гробницу и спаљене косовске светиње.

Моји иницијали су скроман допринос борби против свеопштег заборава. Они причају и подсећају на нашу праведну и мученичку историју. Настоје да очувају сваку трошну и од векова избледелу боју са фресака. Ћирилица је једноставно део мене и мог погледа на свет. Она је графични израз једне ћирилометодијевске културе којој на жалост прети нестајање у процесу глобализације.

Чини се да ћирилица губи у рату са глобалистичком латиницом?

Баш у овом моменту када западне силе и процес глобализације прети опстанку малих народа, а нарочито Срба, настојим да овом изложбом дам мали допринос обнови памћења. Ова изложба је мали визуелни подсетник на наше православне корене. Повратак нашег народа себи значи повратак ћирилици и оном што је она исписивала током векова, а за то је потребна поновна ћирилизација Срба. Ћирилометодијевска или ћирилична цивилизација је својим врлинама и вредностима спасоносни излаз из противречности и отуђења модерне цивилизације. Ћирилична слова нису мртва слова на папиру већ су они графички и симболички приказ једног духовног пута. Стога ово моје бављење ћириличним словима нема само уметнички и естетски смисао већ је то израз дубоке потребе за извором правог живота. Када сам први пут видела фреске Студенице стајала сам нема пред том лепотом и пред вековима којима одолевају. Истинска уметност је чедо љубави, чуђења и молитве.

Осим сликарства ти се бавиш и иконописањем?

Иконописањем се бавим последњих десет година. Иконописање је као молитва. Ум мора бити сабран да би се у боје преточио лик светитеља. По предању, као први иконописац се спомиње Свети Лука који је насликао Богородицу са Богомладенцом у наручју. Икона не имитира физички простор помоћу оптичких варки, већ показује тајну постојања бића у времену у простору. Византијска уметност, време и простор представља у рајској, нествореној, светлости. На икони се ништа не представља затамњено осим демона. Икона је прозор у један виши и божански свет који нам је данас више него потребан. Господ је сваком доделио неки пут. Ово је мој пут покајања, праштања и надања. Моја тачка ослонца на овој планети.