На смену еуфорије у вези сa евром ступа скепса

Редовни попис становништва 19-милионске Румуније, објављен у фебруару открио је нагли пад броја становника од 2,6 милиона. Маса људи је из све снаге гласала против постојећег поретка. Недостатак потражње и перспективе у иностранство у потрагу за бољом судбином тера пре свега омладину. И Румунија у томе није усамљена. Одлазак становништва Источне Европе бележи се свуда – од Пољске, Летоније и Литваније до Хрватске, Србије и Бугарске.

Криза није заобишла ни Источну Европу. Пољуљала се економија Румуније, Летоније и Мађарске. Као узрок опадања темпа економског пораста стручњаци наводе утицај процеса који се одвијају у Европској зони. Овај закључак се садржи у реферату који је објавио Институт за међународну компаративну анализу у Бечу (Wiener Institut für Internationale Wirtschaftsvergleiche). ММФ и ЕУ су под хитно морале да прибегну финансијским инјекцијама од више милијарди како би се њихови источни партнери одржали на површини. Природно, кредити су оптерећени условима налик на грчке: смањење државних трошкова, пре свега у социјалној сфери – плата, пензија, помоћи. На пример, у Мађарској су слојеви становништва с малим приходима осиромашили за још једну трећину. У Румунији су пензије у просеку спале на 150 евра. Социјална структура Летоније је максимално скресана. И тако даље.

Становништво се прилично охладило према идеји уласка у Еврозону, укључујући и релативно имућне земље као што су Чешка и Пољска. Њихови лидери данас више воле да прећуте датум уласка у чланство у елитни валутни клуб. Или се ограђују опаскама: наводно, још нису дорасле потребним условима. У ствари, више воле да сачувају оперативни простор.

Академик РАЕН Вјачеслав Сенчагов, руководилац Центра за финансијско-банкарска исраживања, каже:

„Ипак сам склон мишљењу да је то разумно решење. Компликовано је и проблематично ширити зону евра у условима турбулентности. Проблем дугова је веома и врло озбиљан. Не треба журити (с уласком), по мом мишљењу. Мислим да у овој ситуацији предност треба дати националној валути.“ 

Ову тачку гледишта дели и професор Борис Рупцов, шеф катедре за хартије од вредности Финансијске академије:

„Нису све земље ЕУ жарко желеле да уђу у Еврозону. И садашњи догађаји показују да је у неким случајевима боље сачувати независност у новчано-кредитној полицији, да је то корисније. Треба разматрати сваки конкретан случај посебно. Не може се дати недвосмислен одговор шта је боље – пливати заједно или појединачно. Питање ширења Еврозоне није нарочито актуелно у садашњем тренутку.“ 

Аустријско економско издање „Виртшафтблат“ (Wirtschaftsblatt) чак не изражава чуђење због све веће скепсе у Источној Европи према идеји јединственог валутног простора, већ због тога што се еуфорија показала тако чврстом да је трајала све до недавно.