Застаријевање злочина

Био је рат на простору бивше БиХ. Дошао је Дејтон и предао просторе сарајевских општина у којима су Срби прије рата чинили већинско становништво ФБиХ. Последица тога је да су Срби из Илијаша, Илиџе, Хаџића, Вогошће,... напуслити своје куће, своја имања и спас потражили у Републици Српској, Србији или у расејању.

Одговорност за њихову имовину су преузеле власти ФБиХ и међународне мировне снаге предвођене земљама чланицама НАТО савеза. На жалост данас су многа од тих мјеста потпуно уништена. Навешћемо примјер општина Вогошћа и Илијаш. У тим сарајевским општинама уништена су српска села која гравитирају према РС: Будишићи, Паклина, Перца, Врапче, Клакише, Убаре, Кошаре, Јасиковица, Висовица,... Све што је могло да гори -
запаљено је, а што није срушено је.

Прошло је 10 година од тих злочина, а кривци  нису пронађени  нити је штета Србима  за уништену имовину надокнађена. Низ година  послије рата у  поменута села  није крочила  српска нога. А како и би!? То су шумовити крајеви углавном пусти тако да се није паметно тамо упутити Србину још ако се узме у обзир да се на том путу једино може срести са онима који су та села уништили. Тако су Срби из тих села слушали приче о уништеној очевини али то нису могли видјете својим очима.

За то вријеме власти ФБиХ умјесто надокнаде штете донесоше Закон о застарјевању злочина. По том "Закону" жртва је дужна да у року од три године од злочина поднесе тужбу , а у супротном нема право даље да се жали. У ствари може се и жалити али ће судски спор изгубити, а то значи и платити судске трошкове. Не треба ни напомињати да три године послије рата породице избјеглих чија је имовина уништена да су живјели у тешком сиромаштву. Становали су по избјегличким центрима, код родбине или као подстанари. Ријетке су породице код којих је бар један члан имао срећу да се запосли. По Законима ФБиХ ти људи требали су у то вријеме да покрену скупе судске процесе против општине, кантона, ФБиХ, против државе. Нема шта, одговорни за злочине направили су по себе одличне законе, којима су елиминисали највећи број оштећених да правду потраже кроз институције система.

Држава изгледа и не помишља да рјешава овај проблем али очекује од оштећених грађана да буду лојални, да поштују институције, да плаћају порезе и разне друге намете, а то што њима појединачно држава дугује на стотине хиљада марака нема везе.

Како зауставити зулум и зулумчаре? Да ли ће за то требати нова буна против дахија показаће вријеме. У сваком случају много зависи од самих дахија.