А краљ је го

Понекад се једном реченицом може окарактерисати политика целе државе. Али, да један пасус оголи проблеме две земље истовремено, то редко бива.
Ипак, у наступу на црногорској телевизији Питер Фејт, који се прогласио за специјалног изасланика ЕУ на Косову, изјавио је да очекује да ће све земље региона, укључујући и Црну Гору, што пре признати независност Косова. „Ми се надамо веома брзо», додао је, тек да појача ефекат. А даље је уследило појашњење, достојно белог колонизатора у заосталој афричкој земљи средином 19. века: црногорско признање независности Косова „неће изазвати крупне последице, јер би Србија, у случају да Црна Гора призна Косово, можда повукла свог амбасадора из Подгорице”. „И то је све –додао је Фејт.
Наравно црногорске власти одмах су изајвиле да Подгорица није изложена никаквом притиску, и да ће став о косовској независности „градити на бази сопствених државних и националних интереса, уз уважавање својих стратешких европских и евроатлантских интеграција”. Илустративан деманти, — осећај да Подгорицу притискају постао је само јачи. И ако «стратешке евроатлантске интеграције» буду условљене признањем независности Косова, — мораће да се призна. Додуше, има ту и момената који коче процес. Један од њих је туристичка сезона, у чијем јеку би било у најмању руку нерационално одрећи се гостију из Србије. Има ту још и неких лично-безбедносних мотива, — Црногорци су лако запаљиви народ, половина њих сматрају себе Србима, и овај корак могао би изазвати њихово изразито незадовољство. Ако буду следили историјске традиције, могу и да припуцају. Уосталом, то је проблем црногорских власти, па нека бирају.
Али и Србија има о чему да размисли. У суштини Фејт је дао исцрпну оцену свим акцијама које Србија предузима у погледу заштите своје територијалне целовитости. Учинио је то цинично и са осећајем апсолутне надмоћи победника.
А ја сам се са тим у вези присетила разговора са једним политикологом, који смо водили некако баш уочи проглашења независности Косова. На моју претпоставку да Срби неће седети срштених руку пратећи како им отимају део територије, добила сам убиствени у својој једноставности одговор, — «Погледај Ирак. Да са Косова стижу у домовину гробови убијених америчких војника, можда би и овај проблем изазивао дискусију у западној јавности».
И ето сада, када је Фејт окарактерисао српску политику реченицом, — «и то је све», — схватила сам да има истине у теорији мог саговорника. Све што се дешавало у Србији од 17. фебруара на овамо, на Западу је, — не без основа, — протумачено као испољавање слабости. Уместо да се сконцентришу у критичном за земљу тренутку и израде државну политику, усмерену на заштиту теритоијалне целовитости, српски политичари су се упустили у дискусију ко је ту патриота, ако издајник. Сада већ тачно може да се каже, — сви су исти, и обједињује их виски степен неодговорности.