Српски Завет:Сећање на смрт

Питала сам познаника:”Ти сигурно много волиш кнеза Лазара, напослетку он је основао твој Крушевац?” “Не могу да кажем да га волим, он једноставно живи у мом срцу, увек живи у мом граду”-одговорио је. За вечност не постоји ни прошлост ни будућност, него све чини “садашњост”. Србија има значајну црквену историју у вечности. Њена “садашњост” сада плаче за Видовданом.(један од главних дана сећања установљеног у част битке на Косову пољу, 28. јуна 1389). Кнез Лазар, Свети Сава, и Александар Карађорђевић живе у срцима Срба.
     
      “Ми смо живи само зато што се сећамо мртвих”-рече мој српски познаник. Стојимо на брду у предграђу Крушевца. Испод су две долине: долина живих и долина мртвих. Између долина се налази „Стаза сећања“. Широка тиха зелена брда сијају на сунцу. У долини мртвих су скулптуре крила. „Њих су оставили мртви када су се уздигли на небо“ објашњава Бошко. Комплекс је саграђен после другог светског рата у спомен на погинуле војнике.

Крушевац је два сата вожње удаљен од Косова. Из овог града 1389, причестивши се последњи пут у Лазарици, представници најбољих српских породица су отишли да се боре на Косову пољу. Отишли су да умру. На врху брда изненада осетиш: Након свега то је споменик смрти, и цела историја Косова поља, кључном тренутку српске историје, то је прича о великој, херојској смрти. Овде нестаје граница између црквеног и не црквеног живота. Можели се прослављати смрт, а не веровати у васкрсење Господа? То је бесмислено. Ведь Христос, упразднивший смерть, сказал: воспойте смерть временную – за ней жизнь вечная, воспойте поражение земное – за ним победа небесная.
     
      1389. године је била одлучујућа битка између Турака и Срба којима је командовао Кнез Лазар. У ноћи пред битку њему се јавио Анђео и питао га да бира између тога, да Србија остане православна до краја времена и победе у бици. Кнез Лазар је начинио свој избор. И као руски војници који су бранили Рјазањ од Татара, српски војници су „вси равно умроша и едину чашу смертную испиша“. Кнез Лазар је одбио земаљски просперитет и са својом војском изабрао смрт ради царства небеског. Због тога је за Србе, Свети Кнез Лазар постао духовни симбол – живота по духу. Срби се сећају овог догађаја на Видовдан. Видовдан у преводу значи „Дан Светог Вида“ због тога што се 28. јуна слави дан Светога Вита, хришћанског мученика из првих векова.
     
      Српска историја је таква да је овај мали народ норао да стално брани своју веру и независност. Било је неопходно да се побеђује и губи. Какогод, ништа не бива само од себе. Бог „одређује“ судбину народа. Тако је Он одлучио да слободољубиви Срби спознају многовековно ропство. Они који су волели живот спознали су смрт најбољих. Свети Николај(Велимировић) је писао да у време када је енглески философ писао трактат „О васпитању људи“ српски народ уопште није имао школе. Морали су да живе „навикнути“ на сиромаштво и издају својих словенских суседа. 1992. године Савет безбедности УН је изгласао санкције, забрањујући трговачке и финансијске операције са Србијом, Ове мере су биле на снази 3 године.Држава која је 3 године отсечена од светског економског система засигурно је осуђена на пропаст, али су Срби и са тим успешно изашли на крај. Свети Николај(Велимировић) је рекао да се две трећине српске историје састоји од страдања и трпљења. Где завршавају људи тамо Бог почиње. Тамо где се завршава закон земље, почиње закон неба. „Глас небеске правде, против земаљске правде“ како је писала Марина Цветајева.
     
      У краљевачкој цркви стављамо одвојено свеће за живе и мртве. Ђакон Радош је пришао и смешећи се преместио свеће. „Ми смо сви на једном месту, и живи и мртви“. Због тога је жив Кнез Лазар, косовски херој, и Свети Сава. Смрт откива већност. Христос Воскресе!