Шта учинити да се више не чују речи – „То је срамота, то не иде тако“?

Када је недавно транспортни авион из Руске Федерације допремио у србско-руски Хуманитарни центар у Нишу нову спасилачку опрему која се поред осталог састојала од чамаца, брана и пумпи за одбрану од поплава, нико није могао да наслути да ће та средства врло брзо бити неопходна у многим крајевима Србије која су ових дана тешко погођена поплавама.

Још пре само десетак дана сам се осврнуо на оправданост постојања нишког центра, али догађаји који су потом уследили – само су још више потврдили ту констатацију и додатно нагласили потребу за његовим све већим ангажманом у будућности.

Наиме, како су изјавили разни званичници након стравичних поплава у сливу Велике, Западне и Јужне Мораве, Тимока и других река, очигледно је да се са воденом стихијом не могу изборити сами становници тих подручја, чак ни уз помоћ локалних власти. То се на пример видело из изјаве министра одбране Небојше Родића који је нагласио да до сада није урађено ништа на спречавању поплава, иако је било довољно новца бар за куповину џакова, а затим је био још оштрији у оцени када је рекао да је проблем са водотоком резултат, како се дословно изразио – „наше бахатости и јавашлука, што превазилази могућност трпљења“, а на крају је закључио да се многи „више уздају у бога него што раде свој посао“.

И министар пољопривреде је тим истим поводом казао да он добро зна шта су поплаве и да је зато био непријатно изненађен оним што је видео у Лучанима, јер би по његовом мишљењу чак и „десеторица људи урадила више на одбрани од поплава“.

Међутим, управо зато што се тамошњи становници не могу изборити са стихијом, у Лучане и Прокупље је своју технику послао Руско-србски хуманитарни центар, из кога је упућена помоћ још и у Куршумлију због изливања реке Топлице, где је испоручено осам пумпи и комплет специјалних црева за воду, односно самопунећих брана. А после информације да је ситуација пре неколико дана била тешка и у Ужицу због кидања електро-водова, из Центра за ванредне ситуације у Нишу су послати генератори који су помогли да се нормализује ситуација са снабдевањем струјом на ужичком подручју.

Наравно, иако ни те мере саме по себи не могу преокренути трагичну ситуацију на сливовима великих србских река, оне су драгоцена помоћ која може да послужи као путоказ у ком правцу треба деловати у будућности да се више не би понавила сцена коју је министар одбране прилком обиласка угрожених подручја описао овако – „Данас је поново вода изашла из водотока и погледајте шта смо урадили: поставили смо десетак џакова, а то делује гротескно, то је срамота, то не иде тако“.

Стога, већ и досадашње искуство показује колико је велика реална потреба за постојањем и развијањем нишког центра. Другим речима, јачање капацитета Руско-србског хуманитарног центра и његово опремање новом опремом за сузбијање последица природних катастрофа - представљају неопходне предуслове за мирније очекивање будућих елементарних непогода, јер је само питање времена у ком облику ће се оне поновити. Уосталом, на Далеком Истоку од прастарих времена постоји изрека која у лепоти своје једноставности гласи - „Кад паднеш у воду, љути се на себе, а не на воду“.

Ратко Паић,