Православни Inquisitio

У Руском православљу појавила се своја Инквизиција. Тако критичари Руске православне цркве оцењују препород институције Црквеног суда при Московској патријаршији.
 

О строгости средњовековне Инквизиције данас знају сви. Жестока мучења, казжњавање, ломаче које су буктале у градовима Европе на којима су живе спаљивали људе, оптужене за јеретике и вештице... Католичка Инквизиција је једна од најмрачнијих и најкрвавијих страница у историји човечанства.
 

Међутим у преводу са латинског Inquisitio значи једноставно „истрагу“. Термин је био широко распрострањен у правној сфери још пре појаве средњовековних црквених институција са таквим називом и значио је утврђивање околности, истрагу.
 

Мало ко зна да је и у Русији скоро две деценије постојала организација у чијем називу је постојала реч инквизиција. 1711. године указом цара Петра Првог био је утврђен Приказ протоинквизиторских дела. То је био надзорни орган, који је пратио привреду и другу делатност црквених јерарха. Судска овлашћења није имао. Протоинквизитори су истраживали прекршаје и реферисали о њима Светом Синоду. Први познати протоинквизитор био је архимандрит Свето Даниловског манастира у Москви Пафнутиј. Петровска инквизиција је била укинута 1727. године.
 

Поређење обновљеног Црквеног суда РПЦ са Инквизицијом није коректно, уверен је шеф Контролно-аналитичке службе Московске патријаршије игуман Сава Тутунов.
 

То су разне ствари. Инквизиција је била формирана и постојала је у циљу откривања јереси и утврђивања да ли је поједини оптужени за јерес човек јеретик. Рквени суд Руске цркве има друге циљеве. Он се бави претежно питањима дисциплинарног карактера. Упоредо са тим ако одједном стигну оптужбе за јерес, пре свега ово питање разматра Богословска комисија РПЦ. Она и утврђује да ли то јесте или није јерес, шта говори поједини човек.
 

Неопходност обнове црквеног судског система у савременој Русији у многоме је диктирана деценијама ратоборног атеизма. У црквеној средини су се нашли људи који траже могућност да се обогате на рачун пастве. Данас се појављују такође привредни спорови између парохије и пароха, парохије и епархије. Све жалбе брижљиво разматра контролно-аналитичка служба РПЦ, врше се провере и инспекције. Ако постоји потреба, случајеви се предају даље –Црквеном суду, наставља игуман Сава Тутунов.
 

Сви случајеви се разматрају на основу сведочења и постојећих доказа. А све одлуке се доносе на основу конктретних судских материјала. Управо са тим у вези судски поступак, припрема за суд врши се прилично дуго. На пример, почетак рада Црквеног суда био је означен одмах после усвајања става о њему 2008. године. Он је почео да ради као консутлативни орган. Као непосредно судске инстанце прво заседање Црквеног суда Руске цркве одржано је у мају 2010. године. А судски поступак је започео годину дана пре заседања.
 

Црквени суд има своје више мере кажњавања – наставља свештеник.
 

Виша мера кажњавања у црквеној традицији која регулише правну страну живота цркве јесте лишавање свештеничког чина за свештеника, а за световно лице искључење из цркве. Значи, свештеник може да добије истовремено и лишавање свештеничког чина и може да буде искључен из цкрве. Искључивање из цркве је лишавање права причешћа, учествовања у црквеним тајнама и црквеном животу.