Молдавска вртешка

Изборна кампања 2010. године за избор у парламент Молдавије била је изузетно тешка. Многи експерти означавали су је као једну од најпрљавијих за свих 19 година молдавске независности. Треба признати да је власт припремила све услове како би осигурала „потребни резултат“. У иностранству је отворено 75 гласачких места: у Италији – 28, у Румунији – 8, у САД – 8 итд. У Русији, где ради 300 - 400 хиљада молдавских грађана, и где се обично гласа за Партију комуниста Републике Молдавије (ПКРМ) и Демократску партију Молдавије (ДПМ) Марина Лупуа, било је отворено свега 8 гласачких места.
 

У изборни Кодекс унето је 400 промена.Алијанса је променила принцип расподеле гласова у парламенту оних партија, које нису прешле изборни цензус од 4 процента (раније је било 5 процената). Сада се гласови не расподељују пропорционално броју гласова, које су сакупиле парламентарне партије, већ равномерно међу свим партијама, које су ушле у парламент. На пример, ПКРМ је, сакупивши 39,8 процената гласова, добила додатних три мандата, исто као и ДПМ, која је сакупила 12 процената гласова, и ЛДПМ са 29 процената гласова. Таква „корекција“ изазвала је недоумицу чак и лојалних Алијанси за европску интеграцију (АЕИ) представника ОЕБС, а да не говоримо већ о Венецијанској комисији Парламентарне скупштине Савета Европе (ПССЕ). ЛДПМ је било од користи и то, што студентима није било дозвољено да гласају према месту боравка, као раније, већ на „било ком месту“ ма где се они налазили. Студената у Молдавији има око 100 хиљада (6 процената гласова). Принцип „било ког места“ омогућио је да се искористи технологија „вртешке“, када су студенти долазили са неколико додатних докумената уз пасош и гласали на разним гласачким местима. За кога су управо гласали студенти, разуме се само по себи – неколико недеља пре избора сви ректори молдавских универзитета сложно су приступили ЛДПМ Влада Филата.
 

Већ само то је партији Влада Филата могло придодати три, и више процената гласова. Пензионерима и инвалидима нису допустили да на дан избора телефонирају и захтевају гласачку кутију, како би гласали код куће. Показало се, да су инвалиди били дужни да унапред напишу изјаву локалном изборном бироу. У Молдавији има отприлике 160 хиљада инвалида (око 10 процената гласова), и у великој већини они гласају за ПКРМ. Такоје значајан сегмент друштва грубо спречен да учествује на изборима.
 

Огромних проблема било је и са бирачким списковима. У те спискове унето је много умрлих. У додатне спискове унето је 102 хиљаде људи! (6-7 процената гласача). Тако нечег није било у целокупној историји Молдавије. Управо су ти допунски спискови и створили услове за „вртешку“ и вишекратно „свраћање“ на гласање за једне те исте личности. На пример, депутат Петру Штирбате, који је изабран по списку ЛДПМ, гласао је два пута: у Орегову и у родном завичају.
 

Уз све остало, власти су одредиле да телевизијске емисије нису објекат за електорално агитовање. То је омогућило партијама алијансе, нарочито ЛДПМ и ЛПМ, да данима врше сопствену промоцију, док су конкуренти на телевизији имали стриктно одређено време за представљање.
 

Отворено су се умешали у изборну борбу на страни ЛДПМ и других партија алијансе Запад и Румунија. Амерички и грузијски политтехнолози, који су у Молдавији одрађивали своју „шихту“, добрано су се потрудили за славу. У Кишињову је зарад подршке алијанси боравило 27 министара иностраних послова земаља-чланица Европске уније. 26. новембра, дан уочи избора, ЕУ је потписала споразум са Владом Филатом о издвајању 79 милиона евра у виду неповратне помоћи. Румунија је са Филатом потписала споразум о пограничном режиму, иако је 19 година одбијала да то учини. Трајан Бесеску је признао: учинили смо то зарад тога, да ПКРМ лишимо „message“.
 

На изборима је учествовало 39 конкурената (20 партија и 19 независних кандидата), а у парламент су ушле само четири партије. Већина гласова прерасподељена је у корист партија бивше Алијансе за европске интеграције. По први пут су коришћене технологије неуролингвистичког програмирања: агитатори из ЛДПМ и ЛПМ су обилазили села и сугерисали људима да ако се ПКРМ врати на власт, у земљи ће почети грађански рат. Подаци exitpollа, који јеспровела румнунска служба ИРЕС, која је „пресудила“ ПКРМ 25 процената (а комунисти су добили 39,8 процената), вртели су се у социјалним мрежама задуго до гласања, што је такође умањило резултат партије - победнице.
 

Сви грађани земље добили су две смс – поруке на дан избора, а у једној од тих порука се говорило, да је лидер ПКРМ Владимир Вороњин изгубио изборе и...побегао у Белорусију. Неколико невладиних организација, које се хране западним дознакама, спровело је акцију „за чисти парламент“, приказавши тридесетак кандидата за депутате као неодговарајуће „моралним критеријумима“, а двадесет тројица од њих су на списковима ПКРМ. Неколико недеља заредом, па и на дан избора, телевизијски канали приказивали су документарни филм „Бесарабијска Голгота“ о стаљинистичким репресијама у Бесарабији, директно их везујући за актуелну ПКРМ. По селима је приказиван спектакл „Шта учинити са дедом?“, у коме унуци не знају шта да учине са сопственим дедом, који гласа за ПКРМ. Најзад, излаз је нађен: деду везују за инвалидска колица, он умире од инфаркта, а радосна унука узвикује: „Ура! Најзад ће се мама вратити кући!“ (алузија на то да су за време владавине ПКРМ многи становници емигрирали у иностранство, трбухом за крухом). На жалост унуке, за годину и по владавине АЕИ, мама се није вратила у отаџбину.
 

Око 30 процената записника изборних комисија достављено је уз озбиљне грешке у сачињавању, због чега је ПКРМ изгубила још око 1,5 проценат гласова (два мандата). 12 хиљада гласачких листића (0,8 процената) проглашено је неважећим. Већина њих су гласови који су дати ПКРМ. Гласање у иностранству било је као никада до сада масовно (65 хиљада гласова, око 4,5 процента) и то углавном у корист либералних партија. При том, око хиљаду бирача је и уопште гласало на чистом листу формата А4, на коме су они једноставно уписивали назив партије. Руске емисије вести у Молдавији су на три дана биле обустављене, али су зато румунске емисије вести редовно функционисале.
 

Постизборни однос снага је компликован. ПКРМ има 42 мандата, ЛДПМ – 32, ДПМ – 15, ЛПМ – 12. САД отворено подржавају препород АЕИ (ЛДПМ – ДПМ –ЛПМ), којој мањка два мандата за избор председника. Могућем левоцентристичком блоку, који чине ПКРМ и ДПМ, мањка четири гласа за избор председника. Међутим, проблем није у томе. Проблем је у томе ко ће први прогласити стварање коалиције. Ко то учини, тај ће и бити победник – без обзира што данас нико нема довољно гласова за избор председника. Јер ће партију, која не предочи потребне гласове за избор председника, оптужити да провоцира још једне превремене изборе, што ће изазвати љутњу бирача. У последњих годину и по Молдавија је прошла кроз четири (заједно са референдумом) изборне кампање!
 

А народ је исказао своју вољу: 52 процента становништва гласало је за левоцентристички блок (ПКРМ и ДПМ), тојест, за смену власти. Висок проценат излазности бирача (преко 65 процената регистрованих бирача) такође говори о незадовољству резултатима владавине алијансе. Левоцентристичка алијанса била би функционалнија и из тог разлога, што она власт чини монолитнијом: једна је ствар „делити“ власт на две партије, а сасвим друга – на четири као пре.
 

Ослањајући се на подршку САД Влад Филат сада води агресивну кампању у медијима са циљем да „сломи“ Маријана Лупуа и примора га да уђе у коалицију са либералима. Сваке вечери лидере партије позивају у америчку амбасаду. Француски LeMondeје, позивајући се опет на свудприсутну амбасаду САД (стиче се такав утисак као да у Кишињову раде једино амерички дипломате!), шири вести о томе, да је В.Вороњин, тобоже, понудио М.Лупуу 10 милиона евра за улазак у левоцентристичку коалицију. Премијер контактира са председником Европског парламента, премијером Италије и другим европским политичарима, како би му помогли да «савије Лупуа». А успут локална либерална гласила, која доминирају у Молдавији, приказују Лупуа као мафиозу.
 

Тешко је рећи како ће се све то завршити. Једно је јасно: САД чине све, како не би допустиле да на власт дођу они, који су способни да буду партнери и савезници Русије.

Богдан Цирдја,