Хашки суд у Београду

У Београду су 4.11.2010. амбасадор САД и Мисија ОЕБС здруженим снагама уручили Служби за истраживање ратних злочина Министарства унутрашњих послова Србије софтер, да би им олакшали потеру за генералом Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, која траје већ 14 година, по налогу тужилаца тзв. трибунала из Хага.
 

Прецизније речено: дародавац софтера у вредности од 48.000 долара јесте извесни Међународни криминалистичко-истражни програм помоћи у обуци, Министарства правде САД. А Мисија ОЕБС ће платити 20.000 долара програм обуке, кроз коју ће проћи одабрани службеници (претпоставља се - грађани Србије, а не мора бити).
 

Србски директор полиције је ову донацију, са захвалношћу, протумачио као признање дародаваца полицији Србије да је поуздан партнер, али они су га истовремено у критичком тону обавезали да ,,појача капацитете полиције у истрази ратних злочина'', као и ''капацитете државе, приликом преузимања случајева од хашког трибунала''. Америчка амбасадорка је, с тим у вези, објаснила да овај софтер ''значајно смањује време истраге и службеницима полиције омогућава да раде на аналитичким задацима''.
 

А у Београду требало да се одржи и једно спектакуларно суђење, којим би требало да се заслужи нова количина толико потребних похвала хашког тужиоца на путу Србије у Европу. Данима су громогласно београдски медији најављивали још једну акцију, везано за обећано ''испоручивање'' генерала Ратка Младића. Ако нису још увек савладали вештине гериле србског генерала, досетили су се програмираних акција вршења притиска на његову породицу, те су организовали суђење супрузи генераловој, Босиљки Младић.
 

Сведоци претреса стана генерала Младића у Београду још почетком 2003. године нису разумели зашто још тада инспектори нису однели из стана пописано оружје и муницију, које су затекли уредно сложене у једном орману. Један од њих ми је сведочио да су захтевали од инспектора да изнесу из куће пронађено оружје и муницију, а они су само одговорили: ''Нека стоји''. Сведоци су захтевали да то буде записано у записнику са тог претреса. Дакле, после пет година, као да никада нису видели ово оружје, тек после трећег претреса стана Младића, на основу извештаја органа Министарства унутрашњих послова и изведених истражних радњи, Прво основно јавно тужилаштво у Београду, подиже оптужницу пред Првим основним судом у Београду против Босиљке Младић, којом јој је ''стављено на терет извршење кривичног дела: недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја'', за шта је запрећена казна од једне до десет година затвора. Узалуд су били приговори адвоката Милоша Шаљића, Младићевог вишедеценијског пријатеља, да од свих навода једино може да се примени дело чувања уредно пописаног оружја и муниције.
 

Власник је србски генерал, који се, истина је, налази у бекству пред оптужницом тужиоца хашког суда, који није легално основан и служи у политичке сврхе ''богова рата'' против србског народа и његове војске, која је у Босни и Херцеговини водила одбрамбени рат. Тек сада тужилац предлаже да суд окривљеној супрузи оптуженог генерала ''изрекне меру безбедности, одузимања предмета, односно оружја и муниције''.
 

Набрајање у јавности броја оружја и количине муниције изазвало је различите коментаре (ловачка пушка, пиштољ ''хеклер и кол'', четири пиштоља и више десетина метака). Занемарено је да је генерал Младић добијао на поклон оружје, као заслужни питомац Војне академије или официр ЈНА или Војске Републике Српске. Професор Смиља Аврамов, која је била међу стотинак оних који су дошли у суд да подрже породицу генерала Младића да достојанствено издрже страховите притиске, којима су подвргнути од данашње власти у Србији, истиче да се о том оружју не може говорити као о ''бојовном'', јер се ради о реликвији, о некој врсти одликовања, које је генерал примао за своје заслуге. А Босиљка Младић има посебну аверзију према оружју, иако је умела, када је било потребно, да команданту помаже у ратним операцијама, као најбољи војник. Али, у кући његове ствари, посебно оружје су имале неприкосновену недодирљивост.
 

Али, чињенице немају значаја за србско судство. Право и правда су неспојиви са пресудама и одлукама србског правосуђа и србских моћника. Да није тако, не би било могуће да супруга сина генераловог, Дарка, добије отказ баш на дан једног од боравака у Београду хашког тужиоца Брамерца, иако је била на боловању. Сама одлука о престанку њеног радног односа, као признатог стручњака и вредног радника Телекома, стигла јој је на стан путем брзе поште. Биљана је месецима без посла, чека судски процес око отказа и безуспешно покушава да негде друго нађе посао. Нечувено је и то да инспектори, приликом последњег претреса стана, без налога однесу 14.000 евра, што Босиљкине уштеђевине, што Дарковог пословног буџета (јер се његова канцеларија налази у подруму стана) и да пролазе сви рокови за повраћај, а новца нема и ко зна хоће ли га икад и вратити.
 

Данас су се као кобци око оптужене Босиљке сјатиле десетине сниматеља и новинара оних белосветских агенција, које годинама воде прецизно осмишљену антисрпску хајку, а последњих година нарочито против генерала Младића, симбола слободарског отпора србског народа. Посебно је импоновала Босиљкина достојанствена ведрина, чак нека знатижеља, док су камере зујале око њеног лица, а она заједно са сином Дарком и адвокатом чекала да почне суђење – не одговарајући ни на једно питање, којима су је обасипали.
 

Наравно, било је много више оних који су испунили ходнике београдског суда, да би протестовали против овог и свих других облика малтретирања породице генерала Младића. Или су дошли, једноставно, да тога дана баш на том месту буду заједно, на задатку одбране части генералове, као своје. Многи генералови генерали, саборци, пријатељи, новинари, чак и један (Галимаров) романописац из Француске, који је дошао на Балкан да прикупља грађу за свој нови роман о страдању деце србских војника у прошлом рату.
 

Највише су се истицали комплетно руководство и бројни чланови Српске радикалне странке, који су носили транспаренте ИЗДРЖИ, ГЕНЕРАЛЕ и давали изјаве против терора над породицом Младића, али и против беспоговорне послушности србских власти пред неправедним, антисрбским тзв. хашким трибуналом. Под њиховим притиском, чак и уз физичке сукобе са судским обезбеђењем, судија је била принуђена да замени малену судницу са већом, како би већина публике и новинара могла да присуствује суђењу. Онда се опет десила необичност: од свих нас који смо успели да уђемо у салу, узете су личне карте и извршен је попис за судски записник. То се до сада није догађало ни на једном сличном суђењу (на пример, више пута сам била на суђењу тзв. јатацима Младићевим). Неко рече да је то по налогу Брамерца.
 

Међутим, тек је следило изненађење: судија, млада жена, све време прилично узнемирена, уместо да отвори суђење, упитала је оптужену и адвоката да ли су и они добили захтев тужиоца да се одложи суђење за 5. април следеће године, јер је донета још једна оптужница, која треба да се споји са првом. Председница суда рече да је и она добила јутрос тај папир, без печата и без потписа. Онда је оптуженој и адвокату уручила ту нову оптужницу, која Босиљку терети за још 60 нађених пушчаних метака и 26 патрона за ловачку пушку. Готово сви присутни су коментарисали да је све то део понижавања србског судства, продужавање агоније ''случаја'', још један покушај да се малтретирањем породице изазове реакција генерала.
 

Истовремено, породица тражи признавање одговарајућих служби да је Ратко Младић мртав, јер га нико није видео, нико са њим није имао никакву комуникацију, нема му трага – још од 2003. године. А све и да је жив, нико од њих, од нас који га познајемо, не верујемо ни делићем свести, да би се он оваквим судијама и оваквим властима после 14 година гериле предао.
 

Најзад, треба бити стрпљив. Они који чекају победу правде и истине издржљивији су и спретнији од монструма који софтерима хоће да победе српску Легенду и Мит србског јунака.

Љиљана Булатовић-Медић,