Екраноплан

Протекле године се сазнало да Русија намерава да обнови производњу екраноплана који ће се  у перспективи користити за потребе специјалних ресора земље. Екраноплан користи ефекат аеродинамичког екрана при кретању над воденом или земаљском површином. Такав апарат је способан да клизи изнад површине на рачун подизне снаге која се обезбеђује током ваздуха који ствара притисак под апаратом. Најчешће екраноплани лете над  воденом површиногм јер је она за разлику од земље равномернија по својој висини. Од других бродова, рецимо, хидроглисера екраноплан се разликује брзином – до 250 чворова (463 километра на сат). Генерални  директор ЦКБ «Алексејев» Сергеј Платонов је објавио да ће серијска производња руских екраноплана почети после 2015. године.  Током 2010. до 2011. године ће бити остварени  пројектни радови. Од 2012. године ће почети друга, дужа етапа на уходавању пројекта и стварању довољно крупног екраноплана. Према речима Платонова,  у првој етапи обнављања производње екраноплана у Русији ће се разрађивати апарати носивости 50, 100 и 600 тона. Иначе, средином децембра 2010. године је заменик премијера РФ Сергеј Иванов објавио да пројекат државног програма наоружања за 2011. до 2020. године не предвиђа изградњу екраноплана.  У СССР-у је производња екраноплана почела 1957. године и била обустављена 1990-их година. 1960-их година ЦКБ «Алексејев» је створио и пробао на Каспијском мору експериментални екраноплан, који су западни специјални ресори назали Каспијским монструмом. Екраноплан је имао размак крила 37,6  метара, дужину око 100 метара,  макмималну масу узлетања 544 тоне. 1980. године је прототип тог брода имао удес и потонуо, после тога је било одлучено о обустави тог пројекта. Најпознатији совјетски екраноплани су били теретно-десантни Орлић (изграђено је било 5 јединица) и екраноплан-носач ракета Луњ (саграђен је био само један примерак, повучен из састава Црноморске флоте 1990-их година).