Хришћани читавог света славе Цветну недељу

Последње недеље пред  Ускрс хришћани славе један од најважнијих црквених празника – Цвети. Ове године се тај термин поклапа у свим хришћанским конфесијама – православним, код католика и неких протестаната.

У Русији се тај празник зове Врбова недеља – тог дана верници доносе у цркву врбове гранчице јер у нашем поднебљу тај жбун  цвета међу првима. О Јеванђеоским изворима тог празника прича представник Московске патријаршије свештеник Георгиј Рошчин.

Тај дан је посвећен сећању на Улазак Господа у Јерусалим, јашући магарца. Уочи свог страдања на крсту он је дошао у Јерусалим са својим ученицима да би пружио људима последње поуке, учврстио њихову веру и испричао  о крсним мучењима и Васкрснућу после њих. Управо тај моменат уласка у Јерусалим славе верници јер из Јеванђеља знамо да су тада људи дочекали Исуса као Месију, славили као Бога  и прекривали његов пут не само палмовим гранама, већ и  одећом.

Према традицији се у свим хришћанским конфесијама тај празник сматра за један од највећих. Он спада у 12 главних црквених празника. Поштовање јеванђеоских догађаја потиче из прастарог доба – још су у 4. веку ту свечаност славили у Јерусалимској цркви.

У различитим земљама Цвети славе на различите начине. Католици доносе у цркву палмове и маслинове  гране,  ловор или шимшир. При томе украшавају их слаткишима, воћем, машнама и поклањају деци. У православној Русији симболичан дар  за тај празник је постала врба. Освећене гране сматрају се лековитим: ко жели да се отараси болести мора да поједе 9 маљавих пупољака. Све до средине 18. века у руским градовима и селима су се обавезно одржавале свечане поворке на челу с архијерејима и свештеницима који су јахали коње или магарце. При томе су градоначелници водили животиње за дизгине. У Москви, например, сам цар је водио магарца кога је јахао првојерарх Руске цркве.

Без обзира на разлике у обредима суштина празника је непроменљива за све хришћане, - наставља свештеник Георгиј Рошчин.

Тај празник је нека међа, крај Великог поста од четрдесет дана, у време којег су се верници уздржавали не само од мрсне хране, већ и лоших дела и мисли. Од свечане прославе празника Цвети хришћани прелазе  тужним данима Страсне седмице. Она је ван оквира Великог поста. Ти дани су литургијска успомена на трагичне догађаје крсне смрти Христа, поменуте у Јеванђељу. Зато је потребно славити Цвети, причестивши се Христових тајни и учвстивши се пред Страсном недељом.

Без обзира на то што се празник Цвети слави у време поста, тог дана верници смеју јести рибу и шкољке. Зато је следећа недеља, пред Ускрс све до светлог празника Ускрса време строгог поста у јелу, и период посебне молитвене припреме за Ускрс.