Проглас језичке трибине Удружења књижевника Србије

Језичка трибина Удружења књижевника Србије ставља на јавну расправу закључке, ставове и одговоре на отворена питања србског језика.

Трибина је отворена и слободна за сва мишљења и предлоге. Коначни закључци биће усвојени после јавне расправе.

СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКИ ПИСЦИ

За писце је језик много више од пуког средства споразумевања. Језик је за писце једино средство уметничкога, књижевног изражавања.
Језик је једино што имају писци.
Језик је највеће што има народ.
Писцима је дата само бестелесна реч, она која беше од искони, која беше у Бога, која беше сам Бог, варница духа која је искочила из човека и обасјава сву земљу и васиону. Реч нема ниједно својство ствари, а има сва својства духа.

Србски народ и србски писци могу бити поносни на своју реч и свој србски језик. У том језику настала су највећа уметничка дела србског народа: народна поезија, Горски вијенац, На Дрини ћуприја... врхови светске величине и славе.

Све је то само из речи и језика створено. Одатле потиче право и обавеза србских писаца да пишу и брину о језику. Они немају ништа осим језика. Ко би то могао да има прече право да говори о језику осим писаца?

Србски писци данас ступају у одбрану и заштиту србског језика не као усамљени појединци, него сви заједно, као Удружење књижевника Србије. С нама су сви србски писци који пишу и који су писали србским језиком.

СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКА НАУКА О ЈЕЗИКУ

Србска наука о језику сада је у току великог историјског преокрета, највећег у току свог постојања. Време србохрватистике је прошло.  Нестале су идеологије, политике и државе којима је служила, нестала је србохрватистика. Данас је у пуном јеку и на делу србистика, истинска наука о србском језику.

Језичку трибину воде водећи србски лингвисти, истовремено и чланови Удружења књижевника Србије.
То су људи који су вратили име србском језику, на велика врата, у Устав и законе Србије. То су људи који су србској науци о језику вратили њено име – србистика.

У Удружењу књижевника Србије стекли су се услови за широку, озбиљну и научну расправу о отвореним питањима србског језика. О овим и осталим питањима Језичка трибина Удружења књижевника Србије даваће одговоре у току свог непрекидног рада.

ЈЕДИНСТВО И ЦЕЛИНА СРПСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПРОСТОРА

Језик нема граница
 
Новонастале државе на језичком простору србског језика заградиле су се својим државним границама. Али језик нема граница. Он је с обе стране постојећих граница исти, један, јединствен и србски, без обзира како га тамо звали и шта с њиме чинили. То нису нови и други језици. То су само нови називи за један јединствени Вуков србски језик.

Више од половине србског језичког простора налази се ван граница Србије. Тамо је управо онај новоштокавски ијекавски језички простор који је Вук Стефановић Караџић одредио за основицу и темељ србског језика. Близу девет милиона људи ван Србије говори србским језиком. Србским језиком говори се у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори.

Данас, као и раније, србским језиком говори близу 20 милиона људи. У томе је величина, моћ, богатство и преимућство србског језика. Србски писци и савремена србска наука о језику дају изричит и јасан одговор шта је србски језик, ко њиме говори и где се њиме говори, поготово сада, кад је на делу цепање србског језичког простора, преотимање, присвајање и преименовање у друге језике. Не можемо се понашати као да се све то дешава негде на крају света, неком другом, туђем, а не србском језику.

Србски писци и научници обележавају границе србског језичког простора и одговарају на цепања и присвајања делова тог простора у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори. У Србији данас нема ко други и нема другог места са којег се може и мора одбацити постојање хрватског, босанског и црногорског језика на историјском језичком простору србског језика.

Успели смо да србском језику у Србији вратимо његово име. Дужност нам је да сачувамо име србског језика не само у Србији него и на целокупном његовом простору. Не можемо прећутати и на тај начин потврдити називе који су србском језику дали у другим државама. Државне границе и називи тих земаља су једно и подлежу вољи и праву сваког народа, али језик није исто што и држава. Тако је свуда у свету и тако ће бити и код нас, који јесмо део тог света.

У складу са собом и са светом

Када енглески писци и лингвисти прихвате да енглески језик у Америци, Канади и Аустралији није енглески, него амерички, канадски и аустралијски, тада и србски писци и лингвисти могу прихватити да србски језик у Хрватској, Босни и Црној Гори није србски, него хрватски, босански и црногорски.
За српске писце и српску науку о језику постоји:
– само србски језик у Хрватској, а не хрватски језик,
 – само србски језик у Босни и Херцеговини, а не босански језик,
 – само србски језик у Црној Гори, а не црногорски језик.

То треба јасно рећи и читко написати да се зна да је тако одувек било и да ће тако бити и остати.

Ћутање о томе тумачи се као одобравање. Тешко је прихваћено име србског језика и у Србији, али су лако прихватана сва нова имена за србски језик, чак и назив БХС, скројен у Дејтону. У складу са Вуковим учењем о србском језику, у Србији нема више места за две науке и два различита става о питању јединства, целовитости и недељивости србског језичког простора.

Разбијање и присвајање србског језичког простора

Цепање и отуђење србског језичког простора извршено је под окриљем националних покрета и идеологија који су тежили према потпуном затварању србског језика у границе Србије:
 – преименовањем србског језика у друге језике,
– честим покушајима одбацивања ијекавице и свођењем србског језика на екавицу,
– затварањем србског језика у ћирилицу.

Тиме би се србски језик свео на Србију, екавицу и ћирилицу. Тако би србски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће. Али, увођењем новоговара у Хрватској, нешто више турских речи у Босни, два нова слова у старој Вуковој азбуци у Црној Гори, не могу се од србског језика направити нови језици. То могу учинити само векови, а не чиновници, једним решењем на папиру.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ХРВАТСКОЈ
                                                                                                                                                          
Постојање србског језика у Хрватској је непобитна историјска чињеница. Зна се тачно када је, где је и ко се одрекао хрватског језика и преузео србски језик у Хрватској.
Када? Тачно 28. марта 1850.
Где? У Бечу.
Ко? Одрекли се хрватског, примили србски и потписали својом руком: Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић, Фрањо Миклошић.
Предали су им србски језик на употребу и потписали својом руком: Вук Стефановић Караџић и Ђуро Даничић.

Преименовање србског језика у хрватски увек је вршено самовољно и насилно, најпре решењем Анте Павелића и усташке власти 1941. године. Тада је нови хрватски језик прављен ножем. Други пут, на исти начин, такође самовољно, прављен је одлуком Туђманове власти 1993. године, без икакве научне језичке основе и научног образложења.

Стваране су вештачке разлике како би се хрватски језик приказао као засебан језик, друкчији од србског. Тако се не може пред светом стварати нови језик. Чак ни у Декларацији о положају хрватског језика из 1967. године није наведен ниједан научни језички разлог за проглашење хрватског језика. Декларација се позвала на социјалистичко самоуправно право народа да свој језик назове својим именом, и ништа више.

Тежња хрватских лингвиста била је да најпре створе засебне хрватске језичке стандарде, па засебне варијанте, па напокон засебан језик. Од свега тога није било ништа. Србски језик у Хрватској остао је у суштини исти, чист и блистав, каквога је Вук предао Хрватима у Бечу 1850. године. Омразом се не може створити нови сопствени језик. Може се само унаказити, по сопственом обличју.

У сваком случају реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким развоју посебнога хрватског језика. Реч је о присвајању и преотимању највећег историјског и културног блага србског народа и његово проглашење хрватским.  Зато за нас хрватски језик у Хрватској не постоји, сем оног чакавског и кајкавског.

У Хрватској постоји србски језик и ми га, с пуним правом, друкчије не можемо звати него тако: србским језиком, или србским језиком у Хрватској. Србски језик у Хрватској и раније се звао србски, али "и хрватски", "или хрватски". У новије време име србског језика је одједном нестало, чак и из сложенице србскохрватски. Одједном је постао хрватски и само хрватски, чак не "и србски", "или србски". Али је живи србски језик у Хрватској остао. То добро знају сви, и Хрвати и Срби. Хрвати се праве као да су заборавили да су се свога језика сами одрекли и јавно га одбацили, а прихватили и пригрлили србски.
У сваком случају реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким разлозима.

То је насилни политички чин без примера у светској историји.

Писци србског језика
 
У Хрватској и данас постоји србски језик и њиме данас говоре и пишу сви хрватски писци и сви грађани Хрватске, осим оних који говоре хрватским чакавским или кајкавским језиком. Друга је ствар што то не признају. Марин Држић и Јован Стерија Поповић, Иван Мажуранић и Петар Петровић Његош, Тин Ујевић и Јован Дучић, Динко Шимуновић и Симо Матавуљ, Добриша Цесарић и Васко Попа, Мирослав Крлежа (осим Балада) и Иво Андрић, Иван Аралица и Добрица Ћосић, сви они пишу једним истим србским језиком, без обзира на то којој књижевности, вери, нацији и држави припадају. Сви су они писци србског језика.

Србски писци одају највеће признање хрватској књижевности и хрватским писцима што су у својим делима проширили, развили и распевали изражајне могућности србског језика до врхунских могућности и уметничких остварења.

У очима света и времена

Не може се србски језик резати ножем и делити на комаде, по племенским, верским и државним границама. Тако се не ради нигде у свету. Амерички писци су писци енглеског језика: и Едгар Алан По, и Ернест Хемингвеј, и Марк Твен, и Теодор Драјзер. И сви остали амерички писци исто толико су писци енглеског језика као што су Вилијам Шекспир, Џон Милтон, Џорџ Гордон Бајрон, Оскар Вајлд, Чарлс Дикенс, Џон Голсворди, Џемс Џојс, Вилијам Батлер Јејтс и сви остали енглески писци.

Аустријанци Рајнер Марија Рилке, Франц Кафка, Штефан Цвајг, Херман Брох, Ернст Фишер и сви остали јесу писци немачког језика, као што су то Јохан Волфганаг Гете, Фридрих Шилер, Фридрих Хедерлинг, Хајнрих Хајне, Ерих Марија Ремарк, Бертолд Брехт, Томас Ман, Херман Хесе и остали немачки писци.

Ноеловац Хорхе Луис Борхес је аргентински писац шпанског језика. Нобеловац Пабло Неруда је чилеански писац шпанског језика. Њега чак ни Пиноче није назвао писцем чилеанског језика. Нобеловац Габријел Гарсија Маркес је колумбијски писац португалског језика.
                                                                                                                                                          
Свуда у свету и у Европи је друкчије него у Хрватској. Кад се ово питање србског језика у Хрватској овако изнесе на меридијане и паралеле света и светске науке о језику, онда хрватски случај присвајања србског језика личи на покушај ситне, ускогруде и нечасне племенске преваре пред отвореним очима и лицем целог света.

Аргентински и чилеански писци нису мање Аргентинци и Чилеанци што писшу шпанским језиком

Амерички писци свих вера и нација нису ничим ускраћени што пишу енглеским језиком. Аустријска књижевност цветала је и цвета на немачком језику. Колумбијски писци прихватају португалски језик као велики дар, а не љагу. Све је онако како у Хрватској није. Нове језике стварају само векови, а не чиновници, на папиру, у политичким преким судовима србском језику. Па и кад тако напишу пресуду о укидању србског језика, она саму себе укида, јер је не могу написати друкчије него на србском језику.

СРПСКИ ЈЕЗИК У БОСНИ

У Босни се за србски језик отимају Хрвати и муслимани. Хрвати му дају своје хрватско име, муслимани муслиманско, и сада још новије босанско или бошњачко име, по најновијој бошљачкој нацији. У Босни један исти језик има три имена. Три човека у Босни говоре три језика, а сви се савршено добро разумеју.
Хрвати у Босни угледају се у свему на језичку политику у Хрватској. Муслимани или садашњи Бошњаци граде своју посебну језичку политику: хоће своју муслиманску државу, бошњачку нацију и бошњачки језик.

Од србског језика и ћирилице Кулина Бана, од србског језика и ћириличног писма стећака, од србског језика и ћирилице краља Стефана Твртка, сада се прави босанчица и бошњачки језик. Ако би бошњачки језик стварно постојао, он ни тада не би могао припадати само муслиманима. Али бошњачки језик никад није постојао нити може постојати.

Муслимани су својом или туђом вољом променили веру, али нису и не могу променити језик којим су раније говорили и којим и сада говоре. Исто тако су променили ко зна колико држава, али језик нису изменили, јер језик није вера ни држава. Босански језик установио је у Босни Бењамин Калај у време анексије и окупације Босне од Аустро-Угарске. То је био насилни чин аустроугарске империјалне политике на Балкану.

То исто десило се и у Првом светском рату, после аустријске окупације Србије, када је и у Београду забрањена ћирилица. У Другом Светском рату 1941. године опет је забрањен србски језик у Босни. Учинили су то Немци, усташе и муслимани који су их подржавали. То исто десило се и у најновије време грађанског и вјерског рата у Босни 1991-1995,

Због свега тога србски писци и србска наука о језику не могу признати и прихватити постојање бошњачког језика. У Босни постоји само србски Вуков језик и само га тако треба звати и никако друкчије. Босна и Херцеговина је велики расадник најбољег србског језика, из којег су изникли велики писци и песници свих народа и вера. Из те цветне баште србског језика потичу: Петар Кочић и Бранко Ћопић. Иво Андрић, Меша Селимовић и Скендер Куленовић. Рајко Ного и Мак Диздар. Силвије Страхимир Крањчевић. Јован Дучић и Алекса Шантић. Антун Бранко Шимић . Хусеин Тахмиџић и Изет Сарајлић Момо Капор и Зуко Џумхур. Радослав Братић и Мирослав Тохољ. Сабахудин Хаџиалић и Миле Стојић.

Они су људи из разних вера, нација и држава, али су сви писци и велики мајстори србског језика.

Колико год нас деле вере, нације и државе, један језик нас спаја у велику књижевност србског језика.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ

У Црној Гори говори се србским језиком од 12. века, од кнеза Мирослава, сина Завиде и брата Стефана Немање, који је 1196. године дао да се за цркву Св. Петра у Бијелом Пољу напише прва србска књига названа Мирослављево јеванђеље. И у време самосталне црногорске државе говорило се србским језиком. Име србског језика забрањивано је у Црној Гори само за време окупација у Првом и Другом светском рату и настанком нове црногорске државе у наше време.Сви црногорски владари говорили су и писали србским језиком, од Ђурђа Црнојевића, Св. Петра Цетињског и Његоша до краља Николе. У Црној Гори може се сваке године правити нека друга самостална држава по вољи појединаца или народа. Државе се стварају и пропадају. Језик увек остаје исти и он се не може мењати и преправљати сваком променом и преправком државе.

                                                                                                                                                          
У Црној Гори не може се правити нови језик од два нова слова у азбуци. Ако је то све и ако је то довољно да се направи нови језик, онда је то премало. Онда таквих језика у Црној Гори може бити десетак, јер сваки крај у Црној Гори има бар толико и више разлика у говору него што су та два слова.
Један од тих нових црногорских језика могао би бити ровачки говор Матије Бећковића, јер у њему има више црногорских речи и облика него у целокупном језику који називају црногорским. Никоме не пада на памет да од тог прави још један црногорски језик, али се од тога прави изврсна поезија србског језика.

Србски писци сматрају црногорске писце својом истојезичном и истокрвном браћом и одају највеће признање њиховом песничком и приповедачком генију. Србски писци прихватају све писце из Црне Горе као браћу и писце једног истог и заједничког србског језика.

Владика Петар Петровић Његош подигао је србски језик у ловћенске висине и у "свијетло царство поезије". Краљ Никола Петровић, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Михаило Лалић, Радован Зоговић, Александар Ивановић и Јеврем Брковић, дали су србском језику горштачку љепоту и дух Црне Горе и никада се нису заклањали за своја брда, него су надалеко са њих ширили видике и домете своје уметности.

СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦА

Потискивање и занемаривање ћирилице
 
Ћирилица је писмо србског језика.
Ћирилицом је написана најстарија србска књига Мирослављево јеванђеље.
Ћирилицом је писао први србски писац Свети Сава.
Ћирилицом је написан највећи и главни део културне и уметничке баштине србског народа.
Српску ћирилицу је уредио и прилагодио србском језику отац новије српске културе и књижевности Вук Стефановић Караџић.
Ћирилица је сада постала споредно србско писмо, занемарено и потиснуто до саме ивице нестанка.

Србски писци и србска наука о језику јасно и недвосмислено изјављују да ћирилицу треба вратити у пуну употребу у Србији, без било каквих законских и других ограничења и условљавања.

Уставни и законски оквири употребе ћирилице

Запуштеност србског језика и ћирилице најбоље казује да србски језик и ћирилицу нису штитили лингвисти ни политичари. Устав Републике Србије изричито истиче (чл. 10) да је у Србији у службеној употреби србски језик и ћирилица. Али Закон о употреби србског језика и ћирилице сузио је уставну одредбу и прописује да су србски језик и ћирилица обавезни само у службеној употреби, тј. само у државним установама, као да србски језик и ћирилица живе само у тим установама. Тиме је грубо изиграна уставна одредба Устава Републике Србије.

Тиме су србски језик и ћирилица у својој рођеној земљи затворени у гето државних установа и канцеларија. Међутим, језик и писмо не живе тамо, у тим државним установама и канцеларијама, него у животу, на улици и на трговима, у селима и градовима, у трговини и свим другим облицима јавнога и културног живота, тј. у јавности, баш у оној јавној употреби и јавности која је, зачудо, изузета од уставне одредбе о заштити србског језика и ћирилице.    

Језичка трибина удружења књижевника Србије упућује захтев надлежним органима Републике Србије да се што пре донесе нови закон о употреби србског језика и ћирилице. Језик се не може делити на службени и на јавни језик. Он је један и нама једини, у службеној и јавној употреби подједнако.

Ћирилица се не може делити на службену и на јавну ћирилицу. Ћирилица је једна и једина, такође у службеној и у јавној употреби подједнако. Србски писци окупљени у Удружењу књижевника Србије и србска наука о језику захтевају да се законска заштита србског језика и ћирилице не своди само на
ограничену, службену употребу, него и на целовиту, јавну употребу србског језика и писма, на подручје где србски језик и србско писмо једино могу да постоје и живе.

ЛАТИНИЦА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Порекло савремене латинице
 
Истина о савременој латиници скривана је и извртана годинама, од њеног настанка до данас. Дошло је време да се отворено говори о латиници, без заташкавања, обмана и превара. Тачно се зна ко, где, како и кад је створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама србског језика. То је био Вук Стефановић Караџић, у Бечу, у своме "Првом србском буквару", године 1827.

Када су Хрвати  прихватили и "пригрлили" србски језик, како је рекао Људевит Гај, тада није постојало писмо, осим ћирилице, на којем би се србски језик могао писати и читати. Хрвати су заједно са својим хрватским језиком одбацили и своју латиницу, на којој је писан кајкавски хрватски језик. Хрватска латиница није одговарала гласовним потребама србског језика па је одбачена заједно са хрватским кајкавским језиком.

У кајкавском језику нема слова љ, њ, ћ, џ, ђ, а слова ч, ж, ш писана су са два и више слова, по узору на мађарску, немачку или италијанску латиницу. Та хрватска латиница није одговарала гласовним особинама србског језика. Вук је предложио да се за слова ч, ж, ш уведу квачице, по узору на чешки језик

                                                                                                                                                          
Тек три године после Вука, 1830. године, Људевит Гај покушао је да упрости хрватску латиницу у "Краткој основи хорватско словенског правописања" уводећи валовиту линију, такозвану тилду, изнад слова л, н, ч, ж, ш, али је од тога одустао 1836. године и прихватио Вукова решења. Ђуро Даничић предложио је да се умјесто дј пише ђ.

Према томе, савремена латиница је писмо србског језика јер је направљена искључиво према његовим гласовним особинама.

Латинично писмо створио је Вук Караџић и допунио Ђуро Даничић, оба Србина. То су чињенице које указују да је латиница такође србско писмо, као и ћирилица. Она није ни хрватска ни католичка, није ватиканска ни усташка, него по своме пореклу, својој улози и својим творцима у свему србско писмо србског језика. То што још и данас многи сматрају да је србски језик хрватски језик, а латиница хрватско писмо, ствар је великих вековних обмана и заблуда, али и лоше обавештености, па и незнања.
Тако им је одговарало и тако им одговара. Чињенице говоре друкчије.

Латиница ван Србије и у Србији

У Вуково време није било замисливо да се србски језик пише и чита ћирилицом ван Србије.

То у 19. веку није допуштала Аустро-Угарска држава и католичка црква. Још мање такви услови постоје данас. Србски језик и данас се пише и писаће се латиницом на више од половине србског језичког простора са близу 9 милиона говорника ван Србије.

Латиница је, дакле, писмо србског језика ван Србије од средине 19. века. У Србију је латиница продрла када је дошло до уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу, после 1918. године. Још више се проширила у Србију после Другог светског рата, од 1945. године, а нарочито после Новосадског договора, када су латиница и ћирилица и званично проглашене за два равноправна писма у јавној и службеној употреби. Тако је ћирилица потпуно потиснута у Србији.

Треба у свему подржати борбу многобројних удружења за враћање ћирилице у Србију. Али нека удружења захтевају укидање и забрану латинице у Србији. Буне се и траже да се из Правописа србског језика избаци чак и латинична абецеда.

О забрани латинице у Србији

О забрани латинице у Србији отворено се говори. То је осетљиво питање и треба му посветити пуну пажњу. Забраном латинице могле би настати нежељене последице за србски језик и српску културу:

1. Била би прекинута веза са целокупном научном, историјском, културном и уметничком баштином србског народа писаном на латиници у последњих 200 година. Та баштина није мала. Жртвовати латиничну културну баштину Срба значило би исто као правити ломачу. Била би то највећа ломача за коју Европа зна.

2. Била би трајно прекинута свака веза са србским језичким простором ван Србије са преко 9 милиона говорника. Тај простор припао би онима који га и сами сада отимају. Последице такве одлуке биле би огромне

3. Србски језик био би потпуно затворен у Србију, без излаза на широки србски језички простор од укупно 20 милиона говорника.
Требало би се добро замислити шта би то, заузврат, Срби добили забраном латинице. Латиница је била и остала жива веза и пупчана врпца којом се србски језик везује за све просторе србског језика ван Србије где није било ћирилице. Можемо лако вратити ћирилицу у Србију, али увести ћирилицу у Хрватску, Босну и сад у Црну Гору, скоро је немогуће.


Стварањем других држава на србском језичком простору ћирилица и србски језик нашли су се у посебним и веома тешким историјским условима, који не постоје код суседних народа и језика, с којима се наше писмо и језик често и погрешно упоређују. Језички простор Бугара и Грка сведен је углавном на границе њихове земље, са безначајним бројем својих грађана ван граница. Обрнуто, код Срба, више од половине србског језичког простора налази се ван Србије. Бугари и Грци немају милионе својих грађана ван државних граница у непосредном окружењу. Зато се често позивање и упоређивање са србским језиком и писмом није оправдано.

Укидање и забрана латинице у Србији био би штетан чин. Био би то царски поклон свима који силом присвајају србски језик. Због свега тога Језичка трибина Удружења књижевника Србије сматра да нема оправданих разлога за укидање и забрану латинице у Србији. Латиница се може употребљавати у Србији само у законом ограниченом обиму, ради очувања српске латиничке баштине и одржавања трајне везе са целином србског језичког простора ван Србије.

ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК И ПИСМО У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Док се воде расправе о имену и преименовању србског језика, о једном или два србска писма, у Србији се појавио у службеној и у јавној употреби још један језик и треће писмо. То је енглески језик и енглеска абецеда. Није више у питању само понека енглеска реч него и читаве реченице и читави текстови. У србским градовима и улицама потпуну превласт има енглески језик и енглеско писмо.

Србски језик и ћирилица су у потпуности протерани из србских градова и села. Наши градови и села више личе на Енглеску него на Србију. Колонијална окупација енглеског језика и писма у потпуности је остварена. Нисмо далеко од тога да енглески језик постане званично други или први језик у Србији, а енглеска абецеда прво или друго писмо, као што се то догодило у енглеским колонијама.

Није то случајно. У Србији већ предуго нема никога да брине о србском језику. Постоји Институт за србски језик Српске академије наука и уметности, Матица србска. Вукова задужбина. Постоји Министарство просвете и Министарство културе. Постоје филолошки факултети у десетак србских градова, на којима предаје више стотина професора, доцената, доктора, магистра књижевности и србског језика. Постоји хиљаде професора србског језика у основним и средњим школама.

Језичка трибина Удружења књижевника Србије позива Министарство културе и Министарство просвете Републике Србије да предузме мере за заштиту србског језика и писма од прекомерне јавне употребе енглеског писма и језика у градовима и селима Републике Србије.

У Београду, 13. јула 2011.                                                    

Уредништво Језичке трибине УКС: