Трагедија непризнате републике - Република Србска Крајина I ДЕО

Након завршетка операције “Бљесак” 7. августа 1995. са карте света исчезла је република Србска Крајина. Мало коме је познато да је то била једна од највећих и најкрвавијих ратних операција у Европи након Другог светског рата. Тај догађај сакривен је у балканском котлу након бомбардовања Београда и Косова.

Први пут Крајина је припојена “Великој Хрватској” по наредби Хитлера 1941. године, након напада на Југославију. Од два милиона тамошњих Срба четвртину су убили, двеста хиљада су насилно превели у католичанство. У контцентрационом логору “Јасеновац” су уништтили милион људи, углавном Срба и Јевреја. После рата комунистичке власти на челу са хрватским лидером Јосипом Брозом Тито оставиле су Крајину у саставу Хрватске.

Време промена

Августа 1989. из Устава Социјалистичке Републике Хрватске, на територији које је живело милион срба, избачен је србски језик као језик срба Хрватске. Ситуација се погоршава почетком деведесетих када је на политичку арену ступио будући председник Хрватске Фрањо Туђман. Овај нацоналиста и антисемист, познат свету по фрази: “Хвала Богу да моја жена није ни србкиња нити јеврејка”, прво је уништио “музеј жртава усташког геноцида” и братског гробља у Јасеновцу. Почиње масовно отпуштање Срба са посла, затварају српске школе, уводе забрану србско-хрватског ћириличног писма. Истовремено са тим догађајима мењају хрватску симболику, препорочује се по злу позната “шаховница” - застава “Велике Хрватске” из времена хитлеровске окупације, омражени симбол многим народима Југославије. По целој земљи почињу хапшења и нестанак Срба. Локални парламент у Загребу доноси Хрватски Устав, коју проглашава “националном државом хрватског народа”. 25. децембра 1990. ступа на снагу закон по коме Срби постају национална мањина и немају право на самоуправу.

20. фебруара локални парламент доноси уредбу да на територији Хрватске не важе југословенски закони. Након недељу дана крајишки Срби доносе одлуку да се на њиховој територији примењују само закони Федеративне Југославије. Српске општине Крајине проглашавају независност од Хрватске. У марту почињу први сукоби: у насељу Пакрац, потом у националном парку “Плитвичка језера”. Хрвати су правдали свој упад у Крајину, тврдећи да им та земља историјски припада.

Двоструки стандарди запада

У то време окупљају се најамници из Европе. Прва међународна група била је формирана у Загребу, у њен састав ушли су Аустријанци, Немци, Американци, Шпанци, Енглези, Французи. У Крајини је 12. маја 1991. организован референдум о независности, који је, у духу двоструких стандарда, био исмејан од стране западних средстава информација као “фарса  која изиграва демократију”. Нико од њих није се сагласио са вољом крајишких срба. Референдум “о независности и самоопределењу” који је у Хрватској организован након недељу дана на западу су примили са дужним разумевањем у уважавањем.

25. јуна Хрватска је прогласила пуну независност од Југославијие Кроз месец дана на проширеној седници председништва СФРЈ донета је одлука да се “не примењује сила”. Али, хрватском руководству то није било довољно. Фрањо Туђман позвао је народ да се припреми на свеопшту борбу за одбрану Хрватске. У јесен је почео масовни терор по целој Крајини.

Руководство Југославије сагласило се 23. новембра 1991. године са планом Сајруса Венса који је предвиђао да Југословенска народна армија напусти Хрватску, да се прогнани врате, да се организује вишенационална полиција и разоружају крајишки Срби.

Оправдана дрскост

Од лета 1991. до јануара 1992. воде се жестоке борбе за Источну и Западну Славонију. Као и пола века пре тога, почео је геноцид над србским народом . Не сме се заборавити да су Србска Крајина, Банија, Кордун и Лика били најјачи бедем Народно ослободилачке војске Југославије која се успешно борила против окупатора за време другог светског рата. Зато су људи поново узели оружје и пружили отпор “новопеченим усташама”.

Јануара 1993. хрвати су окупирали Равне Котаре и брану Перућац коју је дуже време штитила једна породица. Да су они минирали брану, вода би са тридесетметарске висине смлела град Сењ.

Септембра 1993. хрватске снаге напале су “Медачки џеп” - низ насеља уз јадранску обалу, северно од Задра. Операција је носила назив “Спржена земља”. Контрола над том територијом била је предана мировним снагама, но она је до тог времена потпуно “очишћена” од Срба – незаштићеног грађанског становништва. Све куће су биле спаљене, стока заклана, пољопривредне машине, опрема и инвентар разнета и покредена, бунари са водом затровани. Постоје објављени материјали који доказују да су заробљене Србе набијали на колац, вадили им очи, резали уши, живе бацали у јаме. И поред тога до данас Хашки Трибунал није покренуо ниједан кривични поступак ни по једној таквој чинидби. Може се закључити да су се такозвани “миротворци» ОУН руководили принципом да се не мешају. По сведочењу Канађана, Хрвати су им плаћали велике суме новца да им неби правили сметње. На тај начин Хрвати су добијали униформе миротвораца и у друштву страних војника слободно улазили у србска села. Као последица у неколико “миротвораца” констатоване су “сумњиве” болести. Канађани су узели узорке воде и земље, па су у њима нашли трагове хемијских бојних отроива. Ова информацја, из непознатих разлога, није добила дужну пажњу ОУН.

Додатак:

Фебруара 1993. године, након напада хрвата на Крајину, која се налазила под заштитом миротвораца ОУН, Слободан Милошевић у интервјуу руској новини “Правда” оптужио је Немачку за распад Југославије.

“О позицији Србије.... Ми позицију никада нисмо мењали; увек смо били за мирно решење питања. Ми нисмо осспоравали и не оспоравамо право било ког народа на самоопределење. Подразумева се да такво право има и србски народ. Ви се сећате шта се десило. Словенија и Хрватска су се једнострано оделиле од Југославије, оделили се применом силе. Такве кораке је подржао онај ко је за то био заинтересован. Ми смо се суочили са необичном чињеницом: међународна заједница признало је као важније право на отцепљење , него право да се остане у својој држави. Тиме је био извршен велики злочин: срушена је Југославија – држава која је била једна од оснивача ОУН. Рећи ћу директно: за сви тим догађајима стоји политика Немачке. Управо у интересу немачко-католичке алијансе - рушење не само наше државе, него и ваше. Све је почело уједињењем Немачке. Одмах након што се то десило Немачка је почела да кажњава победнике у другом светском рату. Штампа је са немачком прецизношћу поделила свет на добре и лоше. “Добри” - то су они који су у другом светском рату били са немачком и поражени. А “лоши” - то су победници који нису били са њима. Југославију је због тога требало разбити. Југославија је била прва жртва политике реваншизма”

Из сећања миротвораца:

“Видео сам старију жену којој су извадили очи. Она је на рукама држала мртвог мужа и одбила је да пође са нама...
Ми смо подигли једног човека да би га ставили у врећу, његов мозак се просуо на моју обућу...
Вреће са телима биле су сложене у трави поред ограде, изненада се појавио хрватски тенк и специјално је преко њих прешао неколико пута, иако није знао да ли су тела Срба, Хрвата или Муслимана.

(Наставак следи)