Шта се заправо дешава у Либији?

Либија је са свега 6 милиона становника, али поседује највеће резерве нафте у Африци. Либиска нафта је нарочито тражена због високог квалитета.

Ваздухопловне снаге САД, заједно са британским и француским, извршиле су 7 549 ваздушних напада од 19 марта. Британија, Француска и САД су послале специјалне јединице да руководе војним операцијама такозваних побуњеника – у питању је армија којом руководи НАТО.

Јединице можда чак и чине разочарани Либијсци, али операција је под контролом и руководством НАТО команданата и западњачких специјалаца у функцији „саветника“. Ново наоружање побуњеника и милиони средстава долазе из САД и других НАТО земаља које су замрзле и преотеле либијски новац у банкама на Западу. Њихови војни успеси изван Бенгазија, на далеком истоку земље, искључиво су везани за координацију са ваздушним и копненим операцијама империјалистичких снага НАТО.

Са војничке тачке гледишта, либијски отпор НАТО је као борба Давида против Голијата. Америчка војска сама троши 10 пута више новца него што је либијски бруто национални доходак, према подацима ЦИА-е.

Последњих недеља, НАТО у својим операцијама користи различита средства надзора из ваздуха, сателите, ваздушно навођење напада и операције специјалаца са циљем да „обезглави“ либијско политичко и војно руководство, те да преузме њихове командне капацитете. Глобалне економске санкције претходно су онемогућиле да држава има стални и сигуран приступ ресурсима потребним да се одржи економски систем на дужи период.

„Кумулативни ефекат (НАТО координисаних ваздушних и копнених операција) не само да је уништио либијску војну инфраструктуру, већ је знатно отежао Гадафијевим официрима да командују јединицама, тако да је чак и најоданијим одредима врло тешко да се крећу, снабдевају или координишу операције,“ извештава Њујорк Тајмс у „слављеничком“ чланку од 22. августа.

Лажни разлог

САД, Велика Британија, Француска и Италија означиле су либијску владу као мету за „промену режима“ не због бриге око заштите цивила или демократизације облика владавине у Либији. Да је то стварно била мотивација НАТО силама, могли би из истог разлога бомбардовати Саудијску Арабију. Тамо нема избора. Монархија чак не допупта женама да возе кола. По закону, жене морају бити потпуно покривене у јавности или ће ићи у затвор. Протести у Саудијској Арабији су врло ретки јер се било какав вид дисидентства дочекује затвором, тортуром и егзекуцијама.

Саудијска монархија је заштићена америчким империјализмом јер је део неформалне али постојеће сфере утицаја САД и највећи је произвођач нафте у свету. Однос САД према Саудијској Арабији трасирао је Роналд Реган 1981, када је рекао да влада САД „неће дозволити“ револуцију попут иранске. Реганова порука је била јасна: Пентагон и снаге ЦИА-е ће бити коришћене да униште било какав демократски покрет против власти саудијске краљевске породице.

Реганова недвосмислена изјава из 1981 заправо је политика сваке успешне америчке администрације, укључујући и тренутну.

Либија и империјализам

Либија, за разлику од Саудијске Арабије, имала је револуцију против своје монархије. Како резултат револуције, предвођене Моамером Гадафијем, Либија је изашла из сфере утицаја било које империјалистичке силе.

Некада, ова северноафричка земља је била осиромашена италијанска колонија под Мусолинијевом чизмом. После савезничке победе у Другом светском рату, контрола над земљом је фомрално пренета на Уједињене нације и Либија је стекла независност 1951 године под вођством краља Идриса. Заправо, све до револуције 1969 године земљом су управљале САД и Велика Британија.

Један од првих потеза револуције је елиминисање остатака колонијализма и стране контроле. Не само да су нафтна поља национализована, већ је Гадафи затворио иностране војне базе у унутрашњости земље.

У марту 1970, Гадафијева влада је затворила две врло битне британске војне базе у Тобруку и Ел Адему. Непријатељ Пентагона постао је гашењем америчке ваздухопловне базе близу Триполија којом су САД управљале од 1945. Пре него што су Британци преузели контролу 1943, објекат је служио као италијанско војно постројење.

База је била битна за Стратешку ваздушну команду (SAC) током Хладног рата, јер су у њој били стационирани Б-52 бомбардери и остала ваздухопловна средства за потенцијални напад на СССР.

Кад је база доспела у Гадафијеве руке, влада је дозволила совјетским ратним авионима да користе аеродром. Пентагон је 1986. тешко бомбардовао базу истовремено кад и центар Типолија, покушавајући да убије Гадафија. Покушај је пропао, али је међу цивилним жртвама била и пуковникова двогодишња ћерка.

Карактер Гадафијевог режима

Политичка, социјална и класна усмереност либијског режима је прошла кроз неколико фаза последње 4 деценије. Влада и владајући апарат рефлектују класне, друштвене и региналне антагонизме. Чињеница да врх НАТО-вођеног Националног прелазног савета чине бивши високи званичници Гадафијеве владе, који су напустили режим и повезали се са НАТО-ом, карактеристична је за деценијску нестабилност либијског система.

Унутрашње противречности су биле појачане спољним притисцима на Либију. САД су осамдесетих увеле далекосежне економске санкције Либији. Највећим западим корпорацијама је забрањено да послују са овом земљом, која није имала ни приступ кредитима и зајмовима.

У спољној политици, Либија је пружила значајну финансијску и војну подршку борбама за национално ослобођење, укључујући Палестину, Ирску, Јужну Африку и сл.
Захваљујући економској политици, животни стандард значајно је поправљен после 1969. Због малобројности становништва и стабилног прилима новца од нафте, уз широке социјалне бенефиција, социјални и економски статус Либијаца је скочио. Земља је и даље била класно раслојена на богате и сиромашне, и јаз између сеоских и градских средина је постојао, али је неписменост практично нестала, док су образовање и здравствена заштита бесплатни и свима доступни. Прошле године, БДП по глави становника је био међу највишим у Африци (14 000 долара), а старосни век је порастао до 77 година, према подацима Централне обавештајне агенције Америке (ЦИА).

Гадафијева политичка оријентација експлицитно одбацује и комунизам и капитализам. Он је креирао идеологију названу „Трећа интернационална теорија“, која је скуп идеја преузетих из исламизма, арапског националнизма и марсизма. Либија је 1977. године преиманована у Велику Социјалистичку Народну Либијску Арапску Џамахирију. Велики део индустије, укључујући нафтну, је национализован и режим је обезбедио растући програм друштвог осигурања, односно, политику државе благостања, по угледу на примере из Совјетског савеза и неких западноевропских држава.

Ипак, Либија није радничка држава, или „владавина социјализма“, користећи популаран, ако не и научни термин „социјализам“. Револуција није била побуна радника и сељака против капиталиста. Либија је остала класно друштво иако је класна разлика у извесној мери прикривена постојањем револуционарних комитета и радикалне, популистичке реторике режима.

Колапс СССР-а и „социјалистичког блока“ у Европи оставило је Либију без економске и војне противтеже Сједињеним Америчким Државама, па се либијска домаћа и инострана економска политика окренула прилагођавању Западу.

Деведесетих година неки сектори либијског економског естаблишмента и Гадафијева влада подржали су приватизацију, редукцију социјалних давања и интеграцију на западна тржишта. Пређашњи популизам режима постепено је уступио место усвајању неолибералних доктрина. Ипак, то је био дуготрајан процес.

Администрација Џорџа Буша укинула је санкције Либији 2004. године. Западне нафтне компаније, банке и друге корпорације започеле су велике директне инветиције у Либији и трговање са Либијским фирмама. Процес је пратио раст незапослености и нова смањења социјалних давања,која су водила до веће неједнакости и класне поларизације.

Ипак, Гадафи лично је и даље сматрам трном у оку империјалистичких сила. Оне желе лутке, а не партнере у њиховим плановима за експлоатацију. Викиликс је објавио дипломатксе депеше Стејт дипартмента између 2007 и 2010. године које показују да су САД и западне нафтне компаније оптуживале Гадафија за такозвани „национализам ресурса“. Пуковник је чак покушао да ре-национализује поседе ових компанија уколико се Либији не омогући већи удео у приходима од пројеката.

Чланак у данашњој (23. 08. 2011) бизнис секцији Њујорк тајмса отворено истиче: „Пуковник Гадафи се показао као проблематичан партнер за међународне нафтне компаније, учестало подижући таксе и порезе и износећи друге захтеве. Нова влада, чврсто повезана са НАТО-ом може бити лакши залогај за западне државе.“

Чак и најновија „ЦИА Књига чињеница“ (CIA Fact Book) пубилкација о Либији, писана непосредно пре оружане побуне, објаснила је дужину пута тржишних реформи у Либији: „Либија се суочава са дугачким путем либерализације социјалистички оријентисане економије, али почетни кораци, укључујући молбу за чланство у СТО (Светска трговинска организација), редуковање социјалних издатака и објављивање планова за приватизацију, постављају темеље за транзицију у тржишно базирану економију.“

Почетак оружане побуне, коју су предводила 23 разочарана члана либијског војног и политичког естаблишмента пружио је прилику америчке империјалисте, заједно са француским и британским колегама да насилно збаце либијски режим и замене га марионетским.

Наравно, у револту су учествовали радници и млади људи који су имали доста оправданих жалби на рачун режима. Ипак, оно што је опасно у овој оружаној борби за власт није састав војника, већ класни карактер и политичка оријентација вођства.

Карактер Националног прелазног савета

Национални прелазни савет (NTC) настао је од предводника устанка у Бенгазију, другом по величини граду у Либији. Главни човек је Мистафа Абдел-Џалил, бивши министар правде који је почетком устанка поднео оставку. Био је један од бројних западно и неолиберално оријентисаних званичника у либијској влади, дипломатском и официрском кору који су се прикључили опозицији у данима после почетка побуне.

Чим је успостављен, Национални прелазни савет је почео са позивима на империјалистичку интервенцију. Позиви су прерасли у панику када је постало јасно да, супротно претходним очекивањима, Гадафијев режим неће доживети колапс у року од неколико дана, и да су побуњеници ти који се суочавају са неизбежним поразом у грађанском рату. Заправо, једино захваљујући НАТО бомбардовању, започетом 19. марта, у великој журби, побуна није пропала.

Последњих пет месеци рата избрисали су било какву сумњу о про-империјалистичком карактеру НПС-а (Националног прелазног савета). Једна битна епизода десила се 22. априла када је сенатор Џон МекКејн „изненадно“ посетио Бенгази. Одштампан је велики транспарент добродошлице, заједно са америчком заставом, на коме је писало: „Сједињене Америчке Државе – сада имате савезника у Северној Африци“.

Слично везама између НАТО и либијске „побуњеничке“ војске, НПС је у потпуности завистан и подређен империјалистичким режимима САД, Француске, Британије и Италије.

Ако Пентагон, ЦИА и Вол Стрит успеју да инсталирају марионетски ређим у Триполију, то ће само убрзати и ојачати империјалистичке претње интервенцијом против суверених режима као у Венецуели и Сирији. У сваком случају, поново ћемо видети исти процес, укључујући демонизацију руководства означених земаља, како би се ућуткали или угушили милитантни антиратни протести против агресије господара рата.

Превод: Редакција сајта Двери