Danke Deutshland

Како нам, када данас гледамо и слушамо Бориса Тадића „као председника“ и министра Вука Јеремића, љубазно суочених са дрским диктатом немачке канцеларке Ангеле Меркел, импонују и изазивају извесно накнадно поштовање ликови премијера Драгише Цветковића и министра Цинцар-Марковића из марта 1941. године.

Шта је све Хитлер њима нудио да би приступили Тројном пакту! Територијална целовитост онолике државе се подразумевала и гарантовала, нудио се излазак на Егејско море, поштеда од ратних операција, читав Солун и „учвршћење положаја у реорганизованој Европи будућности и то за сва времена“. И поред свега,  измицали су тим понудама и увијали се колико год су могли. Хитлер, који је због свечаног приступања ондашње наше државе Тројном пакту лично допутовао у Беч, није могао да не примети да су се Срби и поред таквих понуда „понашали као да су на спроводу“. Био је то за Србе чин одлуке после које су одмах по повратку у Београду били похапшени.

Седамдесет година касније немачка канцеларка Ангела Меркел је допутовала у Београд и јасно и гласно нашим званичницима рекла да им не нуди и не да ама баш ништа, а да они морају дати све пре него што им отме оно што је преостало. Поред свега што су учинили и дали, морају ликвидирати и „паралелне институције на северу Косова“ и тако и све Србе на Косову. За разлику од Цинцар-Марковића и Цветковића, Тадић и дружина били су бодри, чили, срдачни и чак, како би рекла Косорка, прпошни. Гвоздена канцеларка је остала крајње доследна својој тези о „смрти мултикултурализма“ и зато и види Косово као етнички чисту шиптарску државу. Нема ни говора, као некада, о србском „учвршћењу положаја у реорганизованој Европи будућности“. Србија неће и не може добити ни статус кандидата за ЕУ. Кад испуни нове услове, појавиће се неки још новији. А када их Србија испуни измислиће нешто друго и кривицу поново свалити на њу.

Представници србског режима налазе оправдање за дрско и безобразно понашање Меркелове. Наводно, треба је разумети, јер „има много брига и проблема у ЕУ“, како би рекла Соња Лихт. Наводно је, по истом извору, њена тврдоћа мало спласнула на медитеранском ручку код Тадића, па је било и мало опуштености. Из тога се могу извући неки важни закључци, на пример – да ли је по том виђењу ручавање прилика за шамарање и псовање. Што је можда и горе од свега, србски политичари тврде да нису изненађени ултиматумом канцеларке. Тиме јавно признају да су знали за (све) услове за „своју“ фамозну кандидатуру и да су, водећи политику и „ЕУ и Косово“, беспризорно лагали. Знали су наиме да је то немогуће. Славодобитно, они и даље кликћу: „ми имамо своју политику“, чиме ову трулу папазјанију недораслости, незнања и баналних недостојности проглашавају политиком. Ништа их не може зауставити, наставиће и ићи ће све до нашег краја.

Тужније од свега је то што се може чути да је предаја Косова Шиптарима тешка, јер се налазимо пред изборима, иначе би им, да избора нема, лако ишло. И овима на власти и многима у опозицији. За Србију је наступио час истине. „Сада ниједан политичар у Србији више не може да окреће главу и прави се да не разуме да је Србији постављен захтев да својом територијом треба да плаћа улазак у ЕУ. Ко и даље сматра да треба по ову цену наставити пут у ЕУ, то треба отворено и поштено да саопшти грађанима“, каже се у саопштењу ДСС-а поводом услова Србији које је поставила Меркелова. Историјске истине ради, Косово је бивало некаква квазидржавна творевина само онда када је Србија била под Аустроугарском или Немачком окупацијом. За разлику од некадашњих времена, Србија је, захваљујући свом ненародном режиму и политици „ЕУ нема алтернативу“, сада самоокупирана. Само то је новина и ништа више.

Немачка је тренутно задужена за окупациону геополитику, а Америка се предано посветила организовању педерских парада у Србији. Србска званична политика, ако се „то“ уопште може тим именом назвати, у два дана доживела је потпуни крах. После Меркелове која је у Загребу истакла да Хрватска треба да буде узор Србији, Јадранка Косор се стуштила у Приштину са све булументом бизнисмена и са свим оним изјавама о традиционалном прекаљеном савезништву Шиптара и Хрвата. Опет ништа ново, јер се поново сусрећу представници две квислиншке творевине са територије некадашње Југославије, саборци из Другог светског рата, са крвавим вишекратним заједничким искуством етничког чишћења Срба. Пре неколико месеци хрватски медији на сва звона су упозоравали да приступање Хрватске ЕУ зависи од Србије. Хрватски недељник „Глобус“ је имао то на насловној страни. Није се могло у Европу са нерешеним питањем избеглих Срба из Хрватске и нерешеним проблемима са њиховом имовином и безбедним повратком. У помоћ Хрватима прискочио је, ко други него Тадић, рекавши да на томе неће инсистирати и договорио се, замислите само, да ће се ти проблеми са Србима решити донаторском конференцијом! Донаторском конференцијом на геноцид! Ту свако иоле прибран остаје и без даха и без одговарајућих придева. И тада, и сада. Узгред буди речено, те донаторске конференције нема.

Примера који показују како је званична србска политика катастрофална и дубоко против интереса Србије има безброј. Додамо ли томе празне флоскуле и досетке о „четири стуба“, и отвореној одбојности према Русији, јучерашњим афричким и карипским признавањима „државе“ Косово, ситуација постаје још јаснија. Игром случаја и уредничком небудношћу, на дан посете Ангеле Меркел на Јавном сервису емитована је епизода „Отписаних“. Немачки генерал Александар фон Лер командује повлачењем немачке војске, која покушава да при повлачењу у ваздух дигне минирани београдски мост. У уобичајеној акцији, Прле и Тихи тамане Немце. Лер, који је бомбама већ рушио Београд 1941. године, не успева у свом науму, не руши мост, а касније бива осуђен и стрељан у Београду.Ствари се битно мењају. Прле и Тихи (Драган Николић и Војислав Брајовић), већ у познијим годинама, свечано и симболично имају част да чувају немачког канцелара Шредера на конвенцији ДС-а.

На Косову се ове године појављује један други немачки генерал – Ерхард Билер који тесно сарађује са новим балистима на Косову. Сарадња у препознатљивој традицији. Србски политичари  већ добрих десет година, углас, самопонижавајуће, певају: „Данке Дојчланд“! Меркелова нам је само помогла да их ухватимо на делу. Иначе, београдски мост је индивидуалном акцијом, без партијског организовања, спасао један стари болешљиви минер (Никола Милић). Вративши се кући, каже својој жени: „Да нисам то учинио умро бих од стида“. Не знамо шта ће, и како, и ко учинити сада, али разлога да умремо од стида имамо на претек.

Милорад Вучелић,