Не сме се, али ако баш хоћемо

„Остаћемо толико дуго колико буде потребно,“ – изјавио је генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен коментаришући одлуку о продужетку војне операције у Либији, коју је Савет алијансе донео на нивоу сталних представника. Колико тачно ће бити „потребно“ није прецизирао. Формално, рок за операцију се продужава на 3 месеца, односно, до краја 2011. године. Практично, полазећи од изјаве генералног секретара, - све док либијски народ не „узме судбину земље у своје руке“, како би обезбедио „сигуран прелазак у нову Либију“.

Питање о томе који критеријуми ће одредити завршетак процеса, као и степен „поузданости“ преласка на „нову Либију“ остаће отворен. Судећи по неодређеним формулацијама, то може трајати јако дуго. Као, рецимо у Авганистану, од чијег народа снаге међународне коалиције под покровитељством НАТО ево већ 10 година чекају исто што сад намеравају да очекују од Либијаца. А у то да ће тачку за одбројавање времена поменутог процеса утврдити НАТО нема сумње. У већ цитираној изјави господина Расмусена истиче се да ће алијанса наставити да „брани“ становништво Либије у складу с резолуцијом Савета безбедности ОУН и молбама нових власти земље. Позиви опозиционара упућени Западу су јасни. Новој власти је потребно да по сваку цену што пре докрајчи стару власт. Зашто – то је већ посебно питање. Што се тиче наставка „одбране“ становништва на основу резолуције ОУН ни из далека није све недвосмислено.

Коментаришући у једном од недавних телевизијских интервјуа активности алијансе у Либији стални представник Русије у НАТО Дмитриј Рогозин је између осталог истакао да су својевремено европски савезници имали алтернативу за војни блок. Тачније – Европску унију. Међутим, ЕУ се, по речима Рогозина, „изгубила“ и показала је да „нема сопствено лице“. Зато је, сматра стални представник, алијанса просто узурпирала право на одлуке. Тешко је схватити, резимира Рогозин, „како се цивилно становништво може бранити и истовремено убијати“.

Прошле недеље почетком септембра у Паризу је на конференцији такозваних „пријатеља Либије“ француски председник Никола Саркози изјавио да је војна интервенција Запад омогућила да се спаси „на десетине хиљада живота“ и да треба наставити с авионским бомбардовањем до потпуног отклањања претње од стране следбеника бившег режима. Међутим, на истој конференцији, подсетио је ових дана немачки недељник “Die Zeit” појавила се цифра: 50.000 жртава од почетка операције НАТО у Либији.

Колико жртава је потребно да би се спречиле… жртве! „Овај мрачни закључак, - пише “Die Zeit” – коначно ће ставити тачку над и у признавању чињенице да је бомбардовање Либије од самог почетка праћено кршењем права.“ Оваквог мишљења придржава се и руски војни стручњак, главни уредник часописа „Народна одбрана“ Игор Коротченко.

– Од самог почетка дејства НАТО у Либији су представљала кршење норми међународног права. Зато што се радило о подржавању оружаних немира против законите владе. То што је алијанса продужила свој мандат сведочи, као прво, о томе да жаришта оружаног отпора на територији Либије и даље постоје. Као друго, НАТО у суштини прогнозира: карактер борбених дејстава се може променити. И да је у случају партизанске борбе Гадафија и његових присталица алијанса спремна да ангажује свој војни потенцијал. У овом смислу, наравно, постаје јасно да су основне норме међународног права у Либији погажене. (…).

Овакве оцене се не чују само из Москве. Ево, редимо, мишљења посланика Народне скупштине Француске Ива Тјерија (Yves Thierry): „Не треба користити заштиту становништва као изговор да се уђе у туђу земљу и сукоби с целим арапским светом.“ Има и других. Шаљива изрека гласи: „Не сме се, али ако много желиш – може“. Лоше је кад овај принцип неки почињу да примењују и на међународно право.