Скоро шекспировска дилема

Бомбардовати или не бомбардовати? Не треба појашњавати о чему се ради: сви знају за иранске објекте где се у дубокој тајности воде забрањене нуклеарне разраде. А можда се и не воде – доказа нема, између осталог ни у новом извештају МАГАТЕ. Зато Израел и САД, који су разрадили план војне операције, доста сумњају: политичка цена може да буде превише висока. Тешко је наћи нови угао гледишта, под којим се дата тема није тиражирала у медијима. Листу Њујорк тајмс ово је пошло за руком: он пише да неким посленицима у иранском руководству војни напад би чак ишао на руку.

Бомбардовање неће довести до смене режима, већ ће само ојачати позиције религиозних радикала, везаних за духовног лидера земље Алија Хаменеија, пише Њујорк Пост. Лист их назива хомеинистима, по имену имама који стоји на извору исламске револуције. Хомеинисти добијају добар избговор да се обруше на опозицију под паролом збијања редова нације која се суочила са непријатељском претњом. То би било згодно, аргуметнује издање – на пролеће радикалима предстоји тешка борба за иборе у парламент, а после гласања вороватни су масовни протести и немири, као пре две године.

Претпоставити да напад може да помогне да се уништи опозиција и да би за неке у Ирану био пожељан права је фантастика, сматра директор Центра за друштвено-политичка истраживања Владимир Јевсејев.

Ситуација у земљи је стабилна, озбиљних узрока за револуцију у нема. Не мислим да би руководство желело, привлачећи паљбу на себе, да промени ситуацију, она му одговара. Када би земља била на ивици раскола и опозиција се прпремала за узме власт, у извесној мери то би било још могуће. Иранци се сећају колико је људи погинуло у рату са Ираком. Осим тога, они су углавном националисти. За њих није својствено да зову у своју земљу странце. Тако могу да иступају поједини лидери опозиције који живе у иностранству. Становништво ће категорички иступити против сваког војника.

Истовремено Владимир Јевсејев сложио се са другом претпоставком Њујорк поста о томе да ће ограничена војна операција ујединити друштво и ојачати режим. Тако је било са председником Египта Хамалом Абделом Насером после пораза у шестодневном рату 1967. године, са Моамером Гадафијем после америчког бомбардовања Либије 1986. године, са Садамом Хусеином после неуспешног заузимања Кувајта 1991. године. Ако се примени на Иран, таква паралела прелази у потенцијал, пошто операције неће бити, инсистира Владимир Јевсејев.

Мислим да за њу као прво нема узрока, зато што Иран ни за кога не представља ракетно-нуклеарну опасност. Друго, за то нису спремни ни Израел, ни САД. Полазећи од тога, самтрам да је у скорије време почетак борбених дејстава или бомбардовање Ирана од стране, на пример, Израела мало вероватно. Израел нема довољно снага да нанесе одлучујући ударац. Ако се САД одмах не умешају у конфликт, иранско руководство ће донети олуку о производњи нуклеарног оружја. У датом тренутку таква политичка одлука очигледно није донета. Наношење удара ће бити основа за стварање нуклеарног оружја.

Иронијом судбине, Израел, који се сада гласније од других брине поводом иранског нуклеарног програма, доспео је у интересантно друштванце од 4 земље које су одбиле да потпишу Споразум о нераспростирању нуклеарног наоружања. Заједно са њим су се нашли Кина, Пакистан и Индија. А 189 земаља, укључујући Иран, подржало је споразум.
 

На Западу, наравно, неће се обрадовати ако се у Техерану појави сопствена бомба. Мада, како је признао листу Дејли Мејл извор у британском одбрамбеном ресору, скоро да нема сумње да она никада неће експлодирати. Опаске изазива друго: њено стварање ће изазвати ланчану реакцију сличног наоружања у земљама региона, пре свега Саудијској Арабији и Турској.