Свађе око Хитлера

Прави правцати конфликт разбуктао се између британског издавача Питера Мекгија и министра финансија Баварске. И све то због духовног наслеђа Адолфа Хитлера. Лондонац је издао код себе у земљи књигу са изводима из нацистичке библије – Мајн кампф и изразио жељу да је продаје и у киосцима по читавој Немачкој. Против тога се побунио поменути баварски ресор: ексклузивна права на прештампавање, како он сматра, припадају само њему. Из тог разлога што је диктатор до краја свог века био пријављен у Минхену.

Ако се ствари називају својим именом, реч је о нескривеној пропаганди идеја које су проглашене злочиначким на Међународном војном трибуналу у Нирнбергу. Под пресудом стоји и потпис судије Велике Британије. Али бизнис не интересују некакви тамо правни пасажи послератне епохе. У сваком случају док се не појави реална опасност одговорности, и то најстрашније њене варијанте – финансијске. Због пропаганде човекомрзачког духовног наслеђа. Али слична казна у актуалној Европи скоро да никоме не прети: одговарајући закони, мада су и усвојени, постоје сами за себе, живот тече сам за себе. Да приметимо: баварско министарство финансија је негодовало само због кршења издавачких права. Што се тиче ширења фашизма, нека раде шта хоће.

Случај би могао да се сматра ситним и појединачним. Али није ли карактеристичан за ситуацију свеопште трпељивости према ултра десничарима у Европи уопште и у Немачкој и Енглеској посебно? Мишљење доктора историјских наука Валентина Фалина.

Што се тиче извода из Мајн кампфа или збирке цитата, то наравно зависи од тога шта је тамо укључено. Ако је то раскринкавање нацизма, то је једно. Ако је то пропаганда нацизма, то је нешто сасвим друго. Подтекст може бити такав: до 1945. године 90% Немаца подржавало је нацисте. Законодавство на све гледа по формалним показатељима: ако у издању постоји фашистички знак, оно потпада под забрану распростирања нацистичке симболике. Ако не, важе такозвана ауторска права.

И тако је у свему осталом. Књига и интернет сајтова за неонацисте и без лондонског издања је довољно. За свачији укус. За власти је важно поштовање спољне пристојности. Само да се не виче јавно „Хајл Хитлер“. Да се не црта свастика. И, наравно, да се не убија. Појава „адута“ у облику збирке цитата из Хитлеровог дела само подгрева и тако усијане главе нациста. И можемо да не сумњамо, не само у Немачкој, већ на пример у прибалтичким земљама или Западној Украјини.

После Другог светског рата и победници и поражени заједно су покушавали да избришу из сећања све симболе епохе ове куге 20. века. Управо зато, на пример, у тајности су места где су сахрањене нацистике вође, како би се избегло идолопоклонство. Сада се нови-стари симболи обнављају сопственим рукама.