Озакоњени геноцид

После Националног сабора, нацрт закона о увођењу кривичне одговорности за порицање геноцида Јермена у Османској империји одобрио је горњи дом француског парламента – Сенат. Сада ће документ отићи на потпис председнику Николи Саркозију. Тему наставља наш коментатор Петар Искендеров.

Мада је распоред снага у француском парламенту учинио усвајање закона у Сенату фактички предодређеним, одређена интрига остала је све до самог гласања. Без обзира на то што су и владајући Савез за народни покрет и опозициони социјалисти у већини подржавали нацрт закона, низ француских политичара није крио свој скептички однос према документу. На пример, министар иностраних послова Ален Жипе сматрао је да је потребно да изјави како се закон доноси „неблаговремено“.

Сумње министра иностраних послова добро су разумљиве. Одобрење нацрта закона у Националном сабору Француске у децембру 2011. године довело је до озбиљног погоршања односа Француске и Турске. Турске власти оспоравају како број жртава који наводе јерменски извори – милион и по људи – тако и тумачење ових догађаја као геноцида. Према званичној турској историографији, 1915-16. године око пола милиона Јермена Османске империје биле су жртве борбених дејстава, освете локалног становништва због подршке руској армији, као и ужасних услова ратног доба.

Уочи актуалног гласања у Сенату Ердоган је подсетио на принцпијелни став своје земље по питању геноцида Јермена и припретио је Паризу новим одговорним мерама, обећавши између осталог да више неће ступити на француско тле.

Историја је пуна крвавих међународних и међунационалних конфликата, који лако могу бити искориштени у савременој геополитичкој борби – истакла је у разговору за Глас Русије експерт у области упоредне политикологије МГИМО МИП РФ Јелена Пономарјова. Она сматра да је боље да се догађајима до пре сто година баве историчари, а не парламентарци и премијери – тим пре под претњом новчане казне или затвора:

Историја је увек служила, и разуме се, још дуго ће служити као повољно тле за свођење политичких рачуна. Тако се дешава и у актуалном конфликту Француске и Турске поводом признања геноцида Јермена. Ипак без обзира на усијање страсти у односима Париза и Анкаре, стране имају одређене обавезе и оквире ван којих тешко да ће изаћи. Што се тиче Француске, она је признала геноцид Јермена још 2001. године за време Жака Ширака и актуално гласање формално само развија ову одлуку. Па и Турска не може да оде предалеко у конфликту са Француском због читавог низа фактора. То је и заједничко чланство обе земље у НАТО-у, и тежња Анкаре да ступи у ЕУ, и рачунање на подршку Париза у оквиру кипарског и карабахског регулисања. Занимљивије питање је избор вемена за усвајање актуалног закона од стране француских законодаваца – три месеца пре председничких избора. По постојећим оценама, јерменска заједница у Француској има око 600 хиљада људи, и њихови гласови могу играти важну улогу у предстојећем крајње упорном гласању.

Али и муслиманска заједница у Француској врло је бројна и активна, тако да дебате о догађајима од пре сто година неће скоро утихнути. Јуче је у Паризу одржана манифестација са 15 000 учесника против закона о геноциду – под паролама Историја не треба да служи политици и Историјске спорове не треба мешати са политичким.