Фауст Сокурова излази на руске екране

После тријумфалног похода по Европи, Фауст Александра Сокурова стигао је и у Русију. 9. фебруара филм победник Венецијанског фестивала почиње да се приказује у Русији. О томе зашто је филм „најевропскијег“ режисера Русије представљен домаћој публици тек сада и какав смисао она у њему може да види, говори наш допсник Петар Шарапов.

Још у септембру Александар Сокуров довео је у сумњу широко приказивање Фауста у Русији. Режисер није био сигуран да ће диструбутери наћи место за руски филм међу америчким блокбастерима. Сокуров је сумњао и у публику. Појединачни филм ретко наилази на одазив ђироке публике, а неуспех у рођеној земљи била би двоструки ударац.

Ипак, завршни део тетралогије о властољубивим људима излази и на руске екране. Јер без Фауста слика не би била потпуна. Мада се радња филма дешава у Немачкој у првој половини 19. века, он се може назвати актуалним – не само за Стари Свет, већ и за преостало човечанство. Филм показује да је уговор са ђаволом постао свакодневна пракса. Мефистофел никога не искушава. Зашто да се труди, када људи сами стоје код њега у реду. Фауст Сокурова је јак човек, усресређен ка бесконачности. У том смислу он је јачи од Гетеовог Фауста. И мада у сукобу са њим Мефистофел мора да уступи, филм се не завршава победом добра. Својеврсни резултат борбе Фауста са ђаволом наводи сценариста филма Јуриј Арабов.

Дешава се раскид са ђаволом, зато што, прекидајући са Богом, ми уопште себе одвајамо од сваке метафизике, између осталог и од метафизике мрачног карактера. У том погледу ми у поређењу са средњовековним људима и чак са људима Ренесансе представљамо раван лист ахртије. И када прекидамо са метафизиком уопште, прекидамо са језгром онога што имамо.

Гетеову формулу „несрећни људи су опасни“ Сокуров је прихватио – у филму она се чује неколико пута. Човек који мора да оспорава своје постојање непредвидив је. Јуриј Арабов, који није укључио речи немачког песника у свој сценарио, сматра да је режисер хтео још једном да подсети светске моћнике колико је лабава основа њихове власти. Фауст не даје једнозначне рецепте – он поставља питања на која треба да одговара гледалац. Финансијско благостање није универзални лек од људских несрећа, то све чешће схватају и политичари и економисти. Свет, као и Фауст, не може да се окрене уназад, он је осуђен да стреми све даље и даље. И који пут ће одабрати човек у том сремљењу, показаће време.