Финансијске болести Еврозоне се засад не могу излечити

Окорели играчи на берзи не верују у охрабрујуће изјаве политичара попут Саркозија или Монтија – „врхунац кризе је иза нас“. Ово се управо осетило на тржишту у Шпанији. Камате за њене десетогодишње бондове 2012. године су први пут премашиле границу од шест процената, која се сматра критичном: земља је на ивици способности да самостало сервисира своје дугове. Осим тога, обновљена рецесија ни на који начин не учврћује темељ шпанске економије.

Испоставља се да преко једног билиона живог новца, који је ЕЦБ недавно уложила ради јачања ликвидности европских банака представља само инјекцију за умирење тешког болесника. Финансијска „дрога“ је деловала само три месеца. Многим европским стручњацима је постало још очигледније: новцем се може купити само време, али се фундаментални проблеми не могу решити.

Тешко је не сложити се са закључком до кога је дошао немачки економиста Хенрик Милер (Henrik Müller). Садашњи економски поредак је имао погрешног водича. Пораст БДП се у све већем обиму заснивао на јефтиним кредитима. И што је време више протицало тим више позајмљених средстава је било коришћено ван производног сектора. Уместо тога скакале су цене у трговини акцијаам и хартијама од вредности, сировина и некретнина. Грађевински бум у појединим земљама попут Шпаније и Ирске довео је до поремећаја равнотеже у економским структурама и слабљења конкурентности, каже у закључку немачки стручњак. Он предлаже заокрет светске, пре свега европске економије од финансијског капитализма ка хуманом. Камен-темељац треба да представљају потребе друштва, а не добит. Похвална намера, која истина, више личи на још једну утопију из доба спекулативно-берзанског капитализма. Шта овим поводом сматра руски стручњак – директор Института за економију, дописни члан РАН Руслан Гринберг?

„Мислим да се не ради о утопији, већ о повратку на хумани или полухумани капитализам из друге половине ХХ века. Треба попунити све рупе којима прибегавају богати. И уопште – та мода подржавања богаташа... Као да само они могу да обезбеде радна места и здрав развој економије! То је мит. За последњих 30 година свет се навикао на слику која се заснива на тржишном фундаментализму. Кажу, тржиште ће све само уредити и довешће нас до комунизма. Ето, то је била утопија. И она данас умире, али врло споро. Доктрина себичне користи се подиже на ниво врлине. У читавом свету су формиране структуре, рекао бих плутократске. Оне су врло утицајне.“

Данас је циљ по себи, икона неолиберализма постало извлачење што је могуће веће добити од капитала, а не благостање друштва. И најтужније у целој овој причи је то што засад само најнапреднији стручњаци позивају да се каже „баста“ овом моделу који води у ћорсокак. Политички и економски естаблишмент више воли да чврсто корача изабраним погрешним путем.